U NOVOM pustolovno-ljubavnom romanu, nesvakidašnjeg naziva “Doktora Valentina Trubara i sestre mu Simonete povest čudnovatih događaja u Srbiji” (u izdanju “Agore”), Milisav Savić (1945) se na duhovit i ironičan način poigrao istorijom i istorijskim događajima. Glavni junak, doktor Trubar, slavista i saradnik Jerneja Kopitara, dolazi u Srbiju u vreme knjaza Miloša. Cilj mu je da, putujući tragom Vukovih narodnih pesama, pronađe mitska mesta srpske istorije, među kojima je i crkva Janja, u kojoj je, prema legendi, zakopano veliko blago sakriveno od Turaka.

Istovremeno sa ovim romanom ovaj istaknuti i nagrađivani pisac objavio je i knjigu eseja i osvrta “Od Čampar bara do kasine Valadije”, koju je objavila “Raška škola”.

* Iako u romanu mašta pisca preovlađuje nad istorijom, čitalac može da nasluti i mnoštvo autentičnih događaja?

- Maštovita priča mora da drži više do uverljivosti nego zbiljska, tvrde teoretičari fantastike. Meni je to bilo lako, jer vladavinu knjaza Miloša poznajem u prste. Na tome sam magistrirao.

* Srbija u vreme knjaza Miloša prikazana je karnevalski i u svim njenim ogromnim protivrečnostima...

- Za Knjaza, i onog iz romana i onog stvarnog, Srbija je povremeno predstavljala veliki karneval. Čiji je gazda bio sam Knjaz. Ništa neobično: srpska kultura i te kako obiluje rableovskim sadržajima. Najizrazitiji njeni primeri su zbirke erotskih pesama i priča Vuka Karadžića i Fridriha Krausa. Sve u njima vrca od seksa i šale. 3dravog, seljačkog seksa i urnebesne šale.

* Romanom dominira lik nepismenog i osionog knjaza koji je uveren da je u takvim okolnostima njegov način vladanja jedino moguć...

- Da li je jedino moguć, pitanje je, ali da je uspešan - jeste. Knjaz ne želi da se opismeni. Tu je on na tragu Sokrata, koji je davao prednost usmenoj, nad pisanom reči. Knjaz uviđa da pisana reč može da bude opasno oruđe u rukama njegovih protivnika, ali ubrzo shvata da može na isti način poslužiti i vladaru u obračunu sa opozicijom. Tako je Vuku, koji ga je u Otvorenom pismu predstavio kao najvećeg evropskog tiranina, uzvratio čuvenim pasošem i drugim spisanijima, u kojima ga je predstavio kao nakazu, pijanca, pedera, paroljupca, antisrbina, antipravoslavca. Od Knjaza počinje u kofama izručivanje fekalija na političke neistomišljenike. Od Knjaza potiču takođe i fizičke likvidacije protivnika. Utvrđeno je da je Knjaz naredio da se likvidira preko 50 osoba. Od tih likvidacija on je prao ruke, tobož to su izvršili hajduci i slično. Knjaz je tvorac paravojnih formacija sa unajmljenim ubicama.

Pročitajte još: Milisav Savić: Ljubav ide sa "začinima"

* Kako je vladao Knjaz?

- Strahom i sprdačinom. Strah je uterivao preko macana (klada za batinjanje po turu), suve kruške (za vešanje) i momcima-ubicama. Sprdačinu je izvodio na tremu svog konaka, odakle je, kao sa Olimpa, sudio parničarima koji su stajali dole, u prašini, u dvorištu. U sprdačinama mu je zdušno pomagala dvorska svita, za koju Vuk veli da je sastavljena od belosvetskog ološa. Knjaz se na tim suđenjima beskrajno zabavljao, za razliku od predstava Joakima Vujića, na kojima se dosađivao. Razlika između Božijeg i Knjaževog raja je u tome što što u ovom drugom nema dosade. Šala sprečava da ovaj svet ode dođavola, veli Knjaz. A gospodar toj šali je on, Knjaz!

MIŠ-DRHTULjAK AUTOCENZURA je najgora vrsta cenzure. Tada osporavate sebe kao slobodno biće, postajate miš-drhtuljak. Književnost (umetnost) jedini je svet apsolutne slobode, i u tome se krije tajna njene lepote, zavodljivosti i moći. Književnost stanuje na Olimpu, a sve drugo, pa i moćni knjaževi ili cenzori, valjaju se, priznali to ili ne, dole, u prašini - kaže Savić.

* Knjaz ne krije da voli vlast...

- Više od majke, žene, milosnice. Lažu svi oni koji govore da je vladarski posao gori, teži i mučniji od svakog drugog. Nema od vlasti slađe i lepše stvari, kaže Knjaz. Da mu vlast ne prija, dodaje Knjaz, odavno bi se odrekao nje i onaj koji vlada i njim, Bog. Ko je na vlasti, taj se lepo slasti, peva Knjažev dramatist.

* Poseban tok knjizi daju tzv. mrsne priče, lascivne i veoma duhovite...

- Jedne se pričaju na ženskim poselima, a druge na muškim. Ženske su soficisticirane, izbegavaju sramotne reči, erotika je za žene tobož terra incognita, posebno na jezičkom planu. Muške priče ne znaju za eufemizme, seksualni čin i polni organi se imenuju konkretno, često u augmentativima (otud i priče o Srbima kao najboljim ljubavnicima na svetu). Kao nosioci snažne seksualne energije pojavljuju se popovi, pa se postavlja pitanje kako je srpska erotska priča pristigla - što da ne? - do Bokača i Rablea.

* I knjaz uživa u mrsnim pričama...

- Ali će pobesneti kad dozna da mu je kćerka jedinica misteriozno ostala u drugom stanju. Tad će nastradati akteri tih priča: jedog popa će uštrojiti, mladića koji je imao smešanije sa medvedicom surovo kazniti, udvaraču svoje kćerke koga je ubio raskopaće grob i probošće mu telo glogovim kocem...

* U autopoetičkom epilogu romana izražavate duboko uverenje da se ovaj svet “jedino drži još na koncima priče”.

- Tankim, ali drži se. U priči titra plamičak nade da svet može postati mesto vredno življenja.

Pročitajte još: Milisav Savić: Tragom narodnih pevača

* I romanom, i knjigom osvrta stavili ste do znanja da se ne odričete ni stvarnosne proze, ni postmodernističkog postupka.

- Ničega se ja ne odričem. Biće da se odriču moje stvarnosne proze kritičari koji su je nekada zdušno hvalili, smeta im to u akademskoj karijeri, iako je taj talas, bez obzira na sve nedostatke, bio najsubverzivniji za poslednjih stotinak godina, i u političkom i književnom smislu. Sva je sreća što moji postmoderni romani nailaze na lepu recepciju kod mlađih kritičara: nedavno je Ana Stišović Milovanović o njima objavila iscrpnu studiju. Zvuči prepotentno, ali trudim se da pišem za elitu. Duhovnu. Za pametnije i inteligentnije od sebe.

* U knjizi osvrta naveli ste i primer sopstvene autocenzure. Hrabrost ili kajanje?

- Cenzure je bilo, ima je, i biće je. Nema te vlasti koja ne gleda da spreči loše priče o sebi. Mislim da sam umeo da se uspešno nosim sa komunističkom cenzurom: recimo, objavljivao sam vrlo oštre tekstove Predraga Matvejevića, jer su me uveravali da iza njega stoji Miroslav Krleža. Ili, nikad se nisam dvoumio da objavim ubojite komentare mlade kritičarke, znajući da je njen otac siva eminencija u moćnom ogranku Udbe. Jeste, nisam smeo da objavim jednu pesmu Matije Bećkovića, ali sam smenjen sa mesta glavnog urednika “Književne reči” zbog njegove poeme “Međa Vuka manitoga”, koju su proglasili za pohvalu četništvu.

Funkcioner Udbe mi je direktno saopštio da će mi broj “Književnih novina” biti zabranjen ukoliko objavim protestna pisma Živorada Stojkovića i Dragoslava Mihailovića povodom hapšenja Gojka Đoga. Udba je već imala kopije njihovih pisama. Čak mi je udbaš rekao da neću imati podršku redakcije, to znači da su i tu imali svoje ljude. Poslušao sam ga, a možda nije trebalo. Šta ako je folirao? Pa šta i ako bi broj bio zabranjen? Zar nisam već imao iskustva sa zabranama “Studenta”?