Reč povezala oca i sina

IZNENAĐUJUĆE mi je i predivno što, posle svih ovih godina, ljudi sa toliko ljubavi i interesovanja govore o onome što je radio moj otac, kaže, za “Novosti”, Igor Antić, vizuelni umetnik koji živi i stvara u Parizu, sin našeg pesnika, slikara i režisera Miroslava Mike Antića (1932-1986).

U Domu Vojske Srbije, otvorena je izložba “Legende”, na kojoj su, jedna do drugih (Mikina u Velikoj, a Igorova u Maloj galeriji), predstavljena likovna dela dva umetnika, oca i sina. U osnovi radova obojice je - reč.

Pročitajte još - "Šumanović" Igoru Antiću

- Želeo sam da podvučem taj aspekt, jer je to jedan od zajedničkih imenitelja - ističe Igor, koji je i autor postavke. - Kod mog oca, koji je pre svega bio pesnik, to je prirodno. Tekstovi koji se nalaze u njegovim slikama, nekada su podnaslovi, legende, ili su na poleđini radova. Nekada je preko njih slikao, intervenisao lepkom, bojom, lakom. Te reči se sasvim logično ističu kao motiv koji dovodi do nastanka slike. U početku su moje slike bile sliče očevim, i po tehnici i po ekspresivnosti. Potom sam počeo u njih da ubacujem slova, pa i čitave tekstove. Onda sam napustio slikarstvo i počeo da radim prostorne intervencije. Na ovoj izložbi pokušao sam da povežem slike moga oca sa onim što sada radim. Legende u mom radu nisu napisane, već su naslikane bojom na platnu, a i na su postavljena kao listovi neke biljke u prostoru. Moje legende nisu dodate uz delo, one čine samo delo.

Tekstovi na Mikinim slikama, zapravo su njegovi rukopisi, otkriva Igor Antić:

- Pesme je ispravljao, mnogo puta ih dopunjavao, a onda finalne verzije prekucavao i stavljao u knjige, a ove druge koristio kao podlogu za slikanje. Bilo mi je interesantno da izvučem te radne verzije i da ih pokažem ljudima, jer to ne možemo da nađemo u knjigama.

Igor Antić pored svog rada, Foto V. Danilov

Likovni radovi starijeg Antića, najbliži su enformelu, mada njegov sin smatra da ih treba odvojiti od ovog pravca, jer predstavljaju jedinstven likovni izraz:

- Bio je veoma energičan čovek i sve što je ekspresivno, vezano za teksturu, rad na materiji, bilo mu je blisko.

Posle tri decenije, tokom kojih je u francuskoj prestonici izgradio internacionalnu umetničku karijeru, misli da je prirodno morala da dođe na dnevni red, i ova krajnje intimna izložba:

- Tokom godina ljudi su nas stalno poredili, ali ne na način koji bih ja želeo. To nije bilo analitično, niti nešto što proizilazi iz našeg rada, nego kroz simpatične priče, ili kroz to da li ličim na njega, ili ne. Ova izložba pokazuje stvari koje su formalno estetske prirode, a koje su nam zajedničke. Čekao sam dugo godina da o tome progovorim.

Zajedničke su im, kaže, i upornost, borbeni duh, kao nešto što je u familijarnoj tradiciji:

- On je bio bokser, a ja džudista. Njega najčešće spominju kao dečjeg pesnika, a pred kraj života uradio je knjigu “Savršenstvo vatre”, sa pesmama gde se ne vidi razlika između filozofije i poezije. To je ono što najviše cenim kod oca, uz filmski rad koji pruža vrlo ozbiljnu kritiku društva. Te su mi stvari kao umetniku bile važne, i sve su mi više bitne. On je umeo dobro da prepozna emocije ljudi i iznijansira ta fina osećanja, dok moj rad ne ulazi toliko u svet mašte i malo je analitičniji.

Mika Antić, Foto Tanjug

RADOVI UZ PIKASOVE

IZMEĐU ostalog, Igor Antić, je svojevremeno dobio nagradu od izuzetno ugledne njujorške fondacije Polok-Krazner (osnovala je udovica Džeksona Poloka, i sama ugledna umetnica Li Krazner).

- Moji radovi su izlagani i pored Pikasovih, Maljevičevih, Moneovih, Vorholovih... i mnogih drugih. Gotovo da nema umetnika 20. veka, uz čija dela nisu bila uključena i ona koja ja radim. Imam tu satisfakciju, kao i nekoliko nagrada, među kojima je priznanje “Sava Šumanović”.

DRUŽENjE SA SLIKARIMA

GLEDAO sam kako su nastajale slike mog oca - priča mlađi Antić. - Radio ih je noću, kada su se pravile pauze između druženja, pisanja... Video sam tu očevu potrebu da svoj temperament, iskaže na nekakav drugačiji način. Imali smo atelje na Petrovaradinskoj tvrđavi, družio se sa slikarima i osećao da i sam mora nešto da kaže kroz likovni izraz. Moja baka, tatina mama Melanija, govorila je da je i moj deda po ocu lepo pevao i bio talentovani slikar. Verovatno se taj talenat negde i porodično provlači. Ostaće mi zauvek misterija šta je to deda Nenko preneo Miki.