POZORIŠNA KRITIKA: Sve je suprotno od onoga što jeste

U obeležavanje sto pedesete godine postojanja, beogradsko Narodno pozorište ulazi s premijerom komada “Balkanski špijun”, Dušana Kovačevića (napisan 1983), koji je metafora svih posttraumatskih psihoza, u kojima “pliva” srpski narod. Pred rediteljkom Tanjom Mandić Rigonat je bio veliki zadatak, da možda najpoznatije Kovačevićeve replike, koje su ušle u pamćenje nacije, obuče u savremeno, koje donosi nove deluzije, hranjene medijskim spinovanjem.

Ilija Čvorović, simbol političke paranoje, manije gonjenja, ovoga puta u odličnoj interpretaciji Ljubomira Bandovića, kontaminiran je vestima koje govore o dobroj vlasti i o opasnostima koje joj (nam) prete od “stranih plaćenika i domaćih izdajnika”. Patriotizam, u ovom “Špijunu...” nije “poslednje utočište hulje”, nego časna, iskrena iluzija, da sopstveni život treba dati za (tuđe) ideale!

Pročitajte još - VRATIO SE ILIJA ČVOROVIĆ: Kultni komad Dušana Kovačevića u rediteljskom čitanju Tatjane Mandić Rigonat premijerno u Narodnom pozorištu

Ono što Iliju Čvorovića, žrtvovanog na odru istine i odbrane nacionalnih interesa (što samo njega interesuje), čini tragičkim junakom, njegovu sestru Đuru (malo prejaka, inače autentična Dušanka Stojanović Glid) pokazuje kao psihopatu, ženu koja je, po dijagnozi, kapo u naci logorima. Ona nema ideale, ona se hrani nasiljem, i komično je samo to što je mitoman(ka). Ovaj dualizam istog motiva rediteljka vešto koristi da okrene “Balkanskog špijuna” ka ogledalu, u kome smo se pogledali kao žrtve nametnutog ludila. Spikerka Vanja Milačić, sa postavom haljine u bojama srpske zastave, medijska je, kič, zanosna, nostalgična na mladost, slika naše “duše slovenske” (živi bend i kompozitorka Irena Dragović), meke i sentimentalne, dok ne poludi. Ona menja rukavice, što je jasan simbol, a Danica Čvorović menja stolnjake, kao da je promena mogućna. U ulozi Danice Čvorović, Nela Mihailović je pokazala da je u zenitu svog talenta. Potresna, tačna, spontana, bila je najprecizniji tumač ideje rediteljke (koja je i adaptirala tekst), da je raspad stigao do kuhinjskog praga, do “osnovne ćelije društva”, da se komedija preobratila u tragediju mentalne ustanove. Katarina Marković, Sonja Čvorović i Milutin Milošević, kao žrtva, Uskoković, stanar, lažno optužen da je strani špijun, slika su žrtvovane generacije, umorne od bede i ratovanja protiv vetrenjača, sa jedinim izlazom - u begu je spas. Za razliku od Katarine, koja je tačno dozirala strah za voljene roditelje i očajanje što ih gubi u njihovom ludilu, Milošević je bio nedovoljno ubedljiv i premlad za biografiju, koju mu je dao Kovačević.

Najpre komedija, na kraju drama, sa Ilijinim kolabiranjem na sceni, “Balkanski špijun” nas je vratio u pozorište, koje nas se tiče i koje nam daje odgovore. Na ružan život, na vremena, bar u medijima, raspevana i vedra.