Predrag Marković: Seoba kovčega srpskih vladara nije samo metafora

ZA razliku od prethodnog romana “Zavodnik ništavila”, koji sam pisao skoro 30 godina, roman “Kovčeg komedijant” je napisan za samo 22 dana. Roman je, kako na početku i piše, posledica košmara. Od kog sam pokušao da se odbranim pišući o veselim avanturama kovčega. Počev od sopstvenog. Kada taj kovčeg zaborave izložen u Domu Narodne skupštine i on se od samoće smanjuje sve dok ga jedna devojčica ne nađe i ponese kao igračku. I to je deo priče o očevima i deci.

Pročitajte još: Nema mesta hit piscima

Ovo povodom svoje nove knjige koju je objavio Solaris, kaže Predrag Marković. Najširoj javnosti poznat kao bivši predsednik Narodne skupštine, ministar kulture, narodni poslanik, izdavač.

Poglavlje o otmici i prodaji kovčega Svetog Nikole aprila 1087. deluje kao klasična avanturistička priča.

- Da, avanture seoba kovčega srpskih vladara u knjizi o Kosovu počinju Grkom iz Turske, kovčegom Svetog Nikole. Zato što je to istorijska priča sa tri rešenja. (A Sveti Nikola je zaštitnik tri države: Grčke, Rusije i Srbije.) U prvom rešenju, kovčeg je otet, ali to celo hrišćanstvo već vekovima slavi kao spas. U drugom, kovčeg je prodat, ali je to bio razlog stoletne sramote i poruge Veneciji. U trećem, od čuda Svetog Nikole Grci su lepo živeli deset vekova a Turci, evo, jedan vek. Turistički. Pošto su se dve države pre jednog veka dogovorile oko razmene teritorija i stanovništva. Konačno, u metafori o letećim kovčezima nad Srbijom 1999. godine, dobrodošao mi je podatak o kovčegu koji je nad Srbijom stvarno leteo i to specijalnim avionom iz Barija za Moskvu gde su stotine hiljada ljudi danima čekale u redovima da mu se poklone. Bio je to prvi i do sada jedini vidljivi rezultat susreta pape Franje i ruskog patrijarha Kirila u Havani.

Pročitajte još: Predrag Marković: Na moju žalost, odrednica "nezaposlen građanin" još važi

Zanimljive su epizode o seobi kovčega Sv. Simeona i Sv. Save, kralja Milutina i cara Dušana, kneza Lazara, Vuka Karadžića...

- Ispostavilo se, bar na primerima vladara, da mi pored ljudi imamo i kovčege izbeglice. (Od kojih su se neki, poput Lazara, selili hiljade kilometara.) A previđamo da smo i sami izbeglice. (Koliko ljudi u Srbiji živi u kući koju je njihov praded sazidao?) Kovčeg je samo putnički kofer za ljudsko telo. Nažalost, u dosadašnjem životu selio sam se 32 puta. Samo u Beogradu 19 puta. (A moja supruga je jedna od devojčica sa traktora tokom “Oluje” 1995.) I mnogo puta sam u tim selidbama sve što imam selio sa sobom u jednom jedinom koferu. Kovčegu. A u romanu seoba kovčega nije samo metafora. Istorijske činjenice su, što je i mene iznenadilo, da skoro niko od ključnih ličnosti za istoriju Srbije koje su vladale Kosovom ne počiva u kovčegu u kom je sahranjen. I niko nije samo jednom sahranjen. Čak ni Vuk Karadžić koji je u knjizi na neki način po kazni.

Zbivanja u romanu sugerišu koliko može biti tragikomična razlika između mita i stvarnosti?

- Delom, jer naši mitovi počivaju na vrednostima koje odavno ne poštujemo. A najčešće ih i ne znamo. Tolika je površnost i beznađe da svaka od priča o istorijskim činjenicama nema očekivani efekat u kom se savremeno znanje ruga mitovima već potpuno groteskni: mitovi se rugaju nama. A mi se tome smejemo.

Čini se da ste hteli (i uspeli!) da napišete i zabavan i poučan roman?

- “Kovčeg komedijant” je priča o ljubavi očeva i sinova. I surovosti. Očeva koji oslepljuju sinove ili očeva koji iz straha glume slepilo i zato ne daju ni sinovima da, pored zdravih očiju, progledaju. To su kraljevi Milutin, Stefan Dečanski i mladi kralj Dušan Silni. Uvek u borbi oko vlasti. (Sva trojica su inače oženjena Bugarkama. Mi u mitu o caru Dušanu stalno izostavljamo da su mu i baka i majka i supruga bugarske princeze.) Ali i knjiga duboke posvećenosti ocu, na primeru Svetog Save. Ili sinovima, na primeru kneza Lazara koji se žrtvuje za sinove i 609 godina posle smrti. Ili kralja Aleksandra koji završava zadužbinu svog oca da bi ispunio njegovu najveću želju i tako završava i grobnicu za sebe i svoje sinove.

SAHRANE KRALjA ALEKSANDRA I TITA

Načinili ste poređenje kralja Aleksandra i Josipa Broza Tita, njihovih života i poslednjih ispraćaja?

- Tačnije, državnih sahrana. Dve najveće u 20. veku. A obe po ugledu na Vuka Karadžića. Njegov kovčeg je prenet u Srbiju kada je Beč odlučio da preore groblje Svetog Marka na kom je sahranjen. I taj prenos kovčega je iskorišćen da se osmisli efemeran spektakl čiji model je potom primenjen i za sahranu kralja Aleksandra i za sahranu Josipa Broza. Obe u funkciji očuvanja država i ideologija koje su predstavljali. Ironija je da su njih dvojica savremenici, rođeni u razmaku od četiri godine. Jeli su iz istih tanjira i spavali u istim krevetima.