SVAKOGA dana kada ustaneš, moraš da odeš u atelje i kopaš po sebi, kao rudar. Da se lišiš primamljivih stvari, prilagodiš sve onome što radiš. Slika mora da ti postane imperativ. Njoj podređuješ i život i htenja. Jer, umetnost se stvara u stomaku, moraš da je oslobodiš iz sebe.

Ovo ističe slikar Dejan Ulardžić, u razgovoru za "Novosti", povodom upravo objavljene monografije i nedavno održane retrospektivne izložbe u Paviljonu "Cvijeta Zuzorić". U luksuznoj i bogato ilustrovanoj knjizi, naslovljenoj "Vera", čiju maštovitu opremu i produkciju potpisuje njegov naslednik, grafički i veb dizajner Vuk Ulardžić, na više od 200 stranica, sakupljeno je više od četiri decenije stvaralaštva ovog autora.

U monografiju su ušli tekstovi Đorđa Kadijevića, Koste Vasiljkovića, Dragana Jovanovića Danilova, Dejana Đorića, ali i Švajcarca Etjena Šatona, osnivača Međunarodnog centra za fantastiku ("Mom prijatelju Dejanu Ulardžiću kao dokaz divljenja i sa zahvalnošću što je dao 'Grijeru' svedočanstvo svoje savesti"). Tu su i misli slikara o umetnosti, životu, veri, reprodukcije slika i crteža, od onih najranijih, preko svih stvaralačkih faza, do onih poslednjih, od minijatura do velikih formata. Deo knjige čine porodične fotografije (sa bakom, tetkom, majkom, a najviše ih je sa sinom), a kao lični pečat, štampana je i Kiplingova pesma "Ako" (kućna prijateljica, Mira Stupica, govorila ju je na nekim od prvih otvaranja Ulardžićevih izložbi)...

Pročitajte još: Milan Tucović: Nedostaje nam osećaj zajedništva

- U osnovi svega u stvaralaštvu je mašta - tvrdi slikar, uz čija dela često stoji odrednica: fantastika. - Ja sam realista. Zapisujem vreme u kome živim. Samo ulepšavam ovo što je oko nas, da bismo tu realnost lakše "svarili". Zato su te moje figure bajkovite. Za neke su one morbidne, ali to je licemerno, jer je mnogo gore ono što vidimo na TV-u ili u štampi. Sve više ljudi oko nas ne gleda informativne emisije, ne čita novine, jer "pada u bedak". Mnogo živih, a zapravo mrtvih ljudi, hoda ulicom. To su ljudi koji više nisu svoji. Samo vegetiraju.

MIR ILI ŽABOKREČINA TO što živim i radim u Šapcu ima prednosti, ali i mana - objašnjava Ulardžić. - Prednost je mir koji imam, niko me ne cima, ništa me ne provocira da remetim svoj radni ritam. Ali, sa tim mirom ide i provincijska žabokrečina. Koliko od atmosfere idealne za stvaranje dobijaš, toliko i gubiš. Šabac je od Beograda ponekad daleko kao Južnoafrička Republika.

NA zapažanje da je u njegovim delima ta realnost "začinjena" groteskom, kaže:

- Umetnost ne može da menja svet, a njen glavni dobitak je ako uspe da inicira kod bilo koga da počne da razmišlja. Ali i da se igra. Nije cilj da se slika "popije u dahu", da bude dekorativna, a da ne provocira. Oni koji moju sliku prihvate, svaki put, u zavisnosti od svog raspoloženja, vide nešto drugo. To je kao igra asocijacija. To što radim je pokušaj da ostavim neki trag. Zrnce u pesku.

Otkako je počeo da se bavi umetnošću, sredinom sedamdesetih godina, kada je napustio studije prava, uvideo je prednosti ovog poziva, ali i "tamnu stranu Meseca".

Pročitajte još: Drina je opet inspiracija za umetnike

- I početkom osamdesetih bilo je teško živeti od slikarstva. A potom i sve teže. Nikada nisam držao časove slikanja, nikada nisam bio zaposlen, ili radio mrtve prirode i pejzaže, ikone, već isključivo ovo što radim, a što je namenjeno uskom krugu ljudi - objašnjava umetnik koji je već s prvim radovima, kako kaže, imao sreću da pronađe vlastiti rukopis i temu.


DRIPCI S BOGATIM REČNIKOM KOD nas je stavljen znak jednakosti između slikara i umetnika - tvrdi Ulardžić. - Za godinu dana od svakog, ko sluša šta mu se kaže, može da se napravi slikar, ali ne i umetnik. U glavama ljudi ta podela ne postoji, a to nedaroviti koriste, kao i tišinu. Dosta ljudi se usteže da iznese mišljenje, a dripci sa bogatim rečnikom tu nalaze priliku. Treba ti "Vujaklija" da bi ih razumeo. Mnogo je folera.

POSLE četrdeset i kusur godina bavljenja slikarstvom, oko trideset samostalnih i više nego duplo kolektivnih izložbi, predstavljanja naše zemlje na međunarodnoj sceni, kao što je bila samostalna postavka tokom "Dana Holokausta" u kongresnom centru u Jerusalimu, Ulardžić tvrdi da je i dalje - adergraund:

- Često su znali da me zaobilaze. Sujeta je čudo. Lakša mi je varijanta bila da se iz svega izvučem.

U knjizi "Vera" jedno poglavlje nosi naslov "Non-Hočkin hotel". Umetnik ne izbegava da razgovara i o lošem periodu u svom životu (smrt majke, razvod, bolest), ali i o novom početku, kada je posle teške bolesti učio da hoda, sedi... Posle pauze od godinu i po, počeo je i da crta i slika:

- Shvatiš da smo svi mi u prolazu, da niko nije bogomdan. Kada to uvidiš, srećan si ako možeš da se nasmeješ bar jednom u toku dana.

Posle retrospektive u Paviljonu "Cvijeta Zuzorić", i objavljivanja monografije kao krune dvogodišnjeg rada, dodaje da je "odsanjao jedan san":

- Puno mi je srce!