Svet se opasno i olako igra nacizmom

POSLE najrazličitijih epoha, kultura i kontinenata kojima je “prošao” u svojim filmskim scenografijama, koje su svetski kritičari svrstavali u umetnička dela sama po sebi, Miljen Kreka Kljaković opet je u projektu vrhunske svetske produkcije. U novom filmu oskarovca Berija Levinsona, koji se bazira na istinitoj priči po romanu Alana Skota Hafta, naš, danas već legendarni scenograf, konstruiše i dizajnira dva najveća nacistička logora iz Drugog svetskog rata. Reditelj koga ponajemo po hitu “Kišni čovek”, pripreme za snimanje novog filma počinje u novembru, “prva klapa” zakazana je sredinom februara iduće godine u studijima u Budimpešti, snimaće se u Njujorku i Majamiju, a završetak je planiran krajem maja 2019.

- Priča se događa u Aušvicu i Javorcnu, i prati vremenski raspon od početka Drugog svetskog rata, pa sve do šezdesetih godina prošlog veka. Kao i uvek, predstoje mi obimne i studiozne pripreme kako bih stvorio što autentičniju sliku o mestima najvećeg ljudskog stradanja, očaja, bezumlja i svireposti. Haft u romanu govori o svom ocu, Hariju Haftu, preživelom logorašu iz Aušvica, kasnije izazivaču legendarnog boksera Rokija Marčana. Scenario je napisao Džastin Džuel Gilmer, a glumačka i autorska ekipa sastavljena je od zvučnih imena svetskog filma. Ali, kao i obično kada su veliki i značajni projekti u pitanju, sve važnije informacije se drže u tajnosti - kaže Kljaković, koji je u saradnji sa Milošem Formanom, Stivenom Spilbergom, Ridlijem Skotom,Džonijem Depom, Džonom Harisonom, Žan-Pjerom Ženeom, Emirom Kusturicom, Ademirom Kenovićem, Mađidom Mađidijem..., “izgradio” čudesna filmska zdanja i gradove.

* Konstruisali ste Veneciju sa sto trideset pet palata iz 15. veka, Turkmenistan i velelepni dvorac u Kazahstanu, čitav engleski grad iz epohe i gotsku katedralu iz 12. veka, Meku, Medinu i manastir u Bosri iz 6. veka... Šta je za vas izazov u novom projektu?

- U ovom godinama kada sam već na zalasku filmske karijere, treba birati isključivo zanimljive filmske projekte koji u sebi imaju dovoljno prostora za umetnički scenografski izraz i maštovitu scenografsku nadgradnju. Ovaj novi film je sa te strane izazov, jer ima ozbiljnu priču, a i ozbiljan filmski dekor. Radi se o gradnji dva koncentraciona logora iz Drugog svetskog rata, Aušvica i Javorcna. Ne može se, naravno, podići ceo Aušvic, rekonstruisaćemo deo logora Birkenaua, drugog dela Aušvica, sa krematorijumom, gasnim komorama, barakama, kancelarijama esesovaca... Tu su i logor Javorcno, veliki broj enterijera i eksterijera vezanih za predratnu Poljsku i posleratnu Ameriku, konkretno Bruklin i Majami pedesetih i šezdesetih godina 20. veka. Trenutno sam u postupku prikupljanja arhivske građe, dokumentacije, literature, fotografija, pravljenja idejnih rešenja i skica, koje gotovo svakodnevno razmenjujem sa rediteljem i producentima ovog projekta kako bismo došli do najboljeg zajedničkog rešenja.

* Priča filma zasniva se na istorijskoj činjenici da su nacisti u logorima organizovali bokserske gladijatorske mečeve, u kojima su se logoraši borili ubijajući jedni druge. Koliko je drama o surovoj borbi za preživljavanje aktuelna za naše vreme?

- Postoji snažna paralela koja se javlja između ove priče i života koji svi mi pojedinačno živimo. U suštini, svi smo mi gladijatori savremenog doba u svakodnevnoj, surovoj areni borbe za opstanak i preživljavanje. Takav način života i sebičnost proistekli su iz našeg straha od nemaštine i neizvesne budućnosti. Mi već decenijama na ovim prostorima živimo u nekoj vrsti logora, u nekoj vrsti vanrednog stanja, sa osećanjem da može biti još gore, pa se onda iščuđavamo nad činjenicom da nam ponestaju elementi one prave ljudskosti i humanosti.

* Zašto se danas globalno uništavaju upravo vrednosti na kojima počiva svet - iskreno saosećanje, solidarnost...?

- Ova tema je isuviše ozbiljna i široka da bi se jednim kratkim odgovorom mogao pronaći uzrok svih problema, i mislim da se treba usredsrediti isključivo na svoje “dvorište”, fokusirati na svoje okruženje, jer bi nas generalizovanje odvelo u nekom potpuno drugom pravcu. Činjenica je da svi mi na ovim prostorima živimo već duže vreme u nekoj vrsti haotičnog kupleraja, u kom su devalvirane i poremećene sve ljudske vrednosti. Kako izaći iz tog lavirinta i kako pronaći zlatnu formulu za spas? Nisam za to da se menjaju “kreveti i posteljina” kako bi tom kupleraju krenulo nabolje, jer smo to već probali i prošli u nizu godina iza nas. Problem je očigledno u istrošenom, umornom i neefikasnom sistemu, u kojem se njegovi predstavnici već godinama sele iz jedne fotelje u drugu, prelazeći iz jednog “kreveta” u drugi, vodeći pritom računa samo o sebi, i ne želeći da svoja mesta ustupe nekim pametnijim, stručnijim, obrazovanijim i poštenijim ljudima.

Da li je danas, kada desnica jača gotovo svuda u svetu otvarajući vrata i neonacizmu, film o logorašu Hariju Haftu vrsta upozorenja čovečanstvu?

- Istražujući arhivsku građu za scenografiju ovog filma opet me je jako potresla istina o nacističkim logorima. Mi generalno znamo mnoge stvari o Aušvicu i mnogim drugim logorima nacističke Nemačke, ali kada zagrebete malo dublje i vidite šta su sve nacisti radili logorašima, može da vam pozli od tolike strahote. Takve užase sigurno ne mogu da smisle normalni ljudi, već duboko patološke i poremećene osobe, a ti logori smrti nisu bili baš tako davno. Čovečanstvo je, nažalost, zaboravilo na njih, jer su ljudi kratkog pamćenja, konkretne slike užasa iz Drugog svetskog rata su izbledele. Generacije su se promenile, mladi ljudi o logorima smrti vrlo malo znaju, i ponovo se ulazi u isti problem. Obnavljaju se desnica, rasizam, nacistička retorika i ideologija, i strašno je kako se ljudi olako igraju sa tim. Upravo zbog toga, ovakav film je danas više nego potreban.

NE CVETAJU NAM RUŽE

* Gde je mesto naše kinematografije danas, i zašto je tako nekonkurentna u odnosu na kinematografije koje na svetske festivale dolaze iz Rumunije, Mađarske, Grčke, i osvajaju najveće nagrade?

- Srpskom filmu ne cvetaju ruže, i to nije ništa novo. Domaća produkcija je ogledalo i refleksija stanja u kulturi i društvu, tu se zasada ništa ne može promeniti, i srpski film je zasada tamo gde mu je i mesto. Pravih filmskih stvaralaca sve je manje, a filmske profesije izumiru, jer je bavljenje filmom na ovim prostorima postao nesiguran i rizičan posao. Ljudi menjaju struku i bave se nekim drugim stvarima kako bi sebi obezbedili kontinuitet u poslu i kakvu-takvu sigurnost za budućnost. A nekada je domaći film bio vrlo jasno pozicioniran u Evropi i svetu. To zlatno doba naše kinematografije koja je osvajala prestižne nagrade na svetskim festivalima odavno je prošlo.

TRAG U SVETSKOJ KINEMATOGRAFIJI

* Poslednje scenografije radili ste u Beogradu, ali u stranim produkcijama. Zašto vas više od decenije nema u domaćem filmu?

- Radio sam ovde sa Bredom Sirberlingom, Federikom D’Alesandrom i Danijelom Alfredsonom. Namera mi je bila da se polako vratim u sredinu iz koje sam i potekao, jer sam u godinama kada treba svoditi račune i razmišljati o kraju jedne dosta burne, i nadam se uspešne karijere. No, filmska magija me još uvek privlači, ali tamo gde se to radi profesionalno, gde vam se nude pravi uslovi za umetnički rad, gde ne postoje klanovi, monopoli, zavisti i sujete. Tamo gde je film pravi umetnički izazov i doživljaj, gde je taj posao dobro plaćen, i gde se prema vama i prema svima odnose sa uvažavanjem. Drugim rečima, zanimaju me ozbiljne svetske produkcije sa proverenim autorima, filmovi u kojima možete dati značajan umetnički doprinos, i ostaviti bar nekakav trag u svetskoj kinematografiji.