Groblja su izgubila na značaju

IZ Švajcarske, večeras na 52. Bitef dolazi instalacija poznatog reditelja Štefana Kegija, pod nazivom “Zaostavština, komadi bez ljudi”. U nesvakidašnjem prostoru, “prostorno-vremenskoj kapsuli”, festivalska publika moći će da se kreće od jedne do druge “ćelije”, a svaka od njih je (kako se najavljuje) uspomena na stvarne, obične ljude, koji su “projektovali” svoju smrt i način na koji žele da ih se posle njihovog odlaska sećamo.

Reč je o produkciji jednog od najznačajnijih švajcarskih pozorišta (Teatar Vudi iz Lozane), u kojem (kao i već izvedenoj “Večnoj Rusiji”) posetioci prolaze kroz nekoliko soba, osmišljenih uz pomoć dokumentarnog materijala. Ali, za razliku od pomenutog projekta, ovog puta nije u pitanju “lavirint istorije”, već “muzej sećanja” na neke bezimene ljude kojih nema ili će uskoro otići sa ovog sveta... Tako je, zapravo, svaka soba, njihova zamišljena slika smrti, odnosno načina na koji žele da ih bližnji pamte. Na pitanje zašto su ovu instalaciju nazvali “komadi bez ljudi”, Štefan Kegi odgovara:

- Reč pices se na engleski može prevesti na dva načina - sobe ili pozorišni komadi. Ja “Zaostavštinu” posmatram kao instalaciju sa osam pozorišnih komada. Protagonosti se ne pojavljuju fizički, jer mnogi od njih više nisu među živima.

Ipak, čini se da su danas ljudi, u opsesivnoj želji za zdravim životom i večnom mladošću, više nego ikada ranije opsednuti smrću. Odsustvo vere (u religijskom smislu) moglo bi biti jedan od razloga za pojačan strah.

- Nije tu reč o strahu i smrti. Upravo zato što danas raspolažemo sredstvima uz pomoć kojih možemo sebi da produžimo život, trebalo bi da konstruktivno razmišljamo o tome kada i na koji način želimo da skončamo, kao i šta ostaje iza nas. Groblja su, u ovo doba globalizacije, izgubila na značaju, a ljudi koji smisao života definišu izvan religije, sami osmišljavaju svoj zagrobni život. Sve smo skloniji da sopstveni imidž kreiramo na društvenim mrežama, na internet sajtovima, tinder-profilima ili prijavama za posao. Te naše autoprezentacije, naravno, delimično su fiktivne, ali zanimljivo je posmatrati na koji su način ti fiktivni delovi osmišljeni. Za mnoge ljude grob nije dovoljan simbol onoga šta su oni bili za života. Mene zanimaju te poruke ostavljene za budućnost.

Reditelj Štefan Kegi

U umetničkom iskustvu našeg sagovornika je i jedan zanimljiv doživljaj. Tri godine putovao je Evropom i Azijom sa dvojicom bugarskih kamiondžija, čije vozilo je poslužilo za pokretno gledalište.

- Projekat “Kargo Sofija-X” predstavljao je neku vrstu istraživanja biografije Balkana, skrivenu iza proizvoda koje kupujemo u supermarketu. O uvozu i izvozu uzduž i popreko granica Evropske unije može se zaključiti i prema proizvodima koji se prevoze širom Evrope, a kada na putevima ili u lukama naiđete na prevoznike spremne za razgovor, možete svašta da čujete. Osim toga, želja mi je bila i da napravim neku vrstu pokretnog gledališta sa deset metara dugim prozorom u svet. Ovih dana, uz pomoć te mašine na točkovima, razvijamo novi projekat: Dos and Don’ts je projekat koji će idućeg meseca imati premijeru u predgrađu Glazgova, u koprodukciji sa Škotskim nacionalnim teatrom.

Pre deset godina, švajcarski umetnik pokrenuo je i Radio Muezzin u Kairu, projekat o pozivu na molitvu u doba tehničke reprodukcije.

- Da, već je prošlo deset godina od premijere u Egiptu. Putovali smo sa tim ljudima koji su život posvetili religiji. Publika širom Evrope i Azije ih je dočekala kao humane predstavnike onih koje bi mnogi inače poistovetili sa radikalnom netolerancijom. Gostovanje u Egiptu kao da se otvaralo za demokratiju tokom Arapskog proleća. Kada se setim te tadašnje nade, veoma sam tužan zbog činjenice da danas Egiptom vlada diktatura, a da u Evropi raste netrpeljivost prema muslimanima.

Rimini protokol

Reditelj Štefan Kegi, jedan je od tri člana proslavljenog kolektiva “Rimini protokol”, u čijem konceptu je i večerašnja predstava.