Miro Vuksanović: Konjović je moja velika inspircija

JESTE, bio je zagledan u sebe, narcisoidan, strelovit, erotičan, svesebica u originalu, ali je sve to imalo potpuno pokriće i opravdanje, jer je išlo u službu slikarstva, koje je izjednačeno sa životom. Takav, s naročitom ljubavlju, uvek zagledan u prelive svog slikarskog okeana, u koloritni požar u žitima, suncokretima, krovovima i svemu, u “miting” nesrećnika oko tržnice i pred krčmama, nasmešen, ali bez podsmeha, sažaljiv na svojoj aristokratskoj uzvišici.

Tako je pisac i akademik Miro Vuksanović, koji je za svoje romane dobijao najprestižnije nagrade, u raskošnoj knjizi “Nasamo s Milanom Konjovićem” (u izdanju “Pravoslavne reči”) sagledao lik i delo velikog slikara.

* Kada je počela da vas zanima likovna umetnost?

- Dok sam studirao književnost, imali smo tri izborna predmeta. Odabrao sam istoriju umetnosti. Predavao mi je Lazar Trifunović, a polagao sam kod Sretena Petkovića. To je trajalo dve godine. Tada sam zavoleo slikare, potom obišao glavne galerije i muzeje u svetu, otvorio mnoštvo izložbi i obradovao se kad sam u kući dobio slikara. O umetnosti sam pisao ponekad, esejistički i pripovedački, a najviše takvih tekstova imam o Milanu Konjoviću.

PROČITAJTE JOŠ - Preko klasika do zaboravljenih pisaca

* Kako je baš Konjović postao tema vaših radova?

- Počeo sam, mlad i poodavno, da radim u Somboru. Bilo je prirodno da nađem oslonac u gradu u koji ranije nisam dolazio. Objavio sam knjigu o Lazi Kostiću, a priredio knjige Veljka Petrovića i Petra Konjovića, postao blizak Milanu Konjoviću. Negde sam napisao da je to moja somborska detelina sa četiri lista. Ona donosi sreću. A bila je sreća što sam došao u grad kulture, prosvete i umetnosti. Našao sam primere koji su me podsticali da krenem u više predele umetnosti reči. Konjović je posredno na to uticao. Kad sam odlazio iz Sombora, očinski me je dugo držao za ruku. Tada je imao devedeset godina.

Foto: N. Fifić

* U uvodnom eseju govorite o njegovom “slikarskom ustanku”?

- On je kao učenik odbio da radi po razglednicama. Otišao je u prirodu, pobunio se, započeo svoj “ustanak” koji je trajao osamdesetak godina. Pomalo se zadržavao kod Bukovca, Zrzavaja i Lota, u Beču, Pragu i Parizu, odmetnuo se iz škola i počeo da slika po svome. Tako je radio zbog svog temperamenta, sebičnosti i nestrpljenja. U svom “ustanku” imao je i pobeda i poraza, patnji i osporavanja, ali je njegovo slikarstvo pobedilo.

* Da li se u tome vidi njegov odnos prema umetnosti i prema životu?

- To je za Konjovića jedno te isto. Živeo je da bi slikao i slikao je da bi živeo. To je radio na jedinstven način. Bez prestajanja je ukazivao na svoju originalnost. Pikaso mu je bio mera, a Lubarda ravnoteža.

* Kako ste beležili njegova kazivanja koja ste preneli u knjigu?

- Sedeli smo, danima, u njegovom ateljeu ili u njegovoj kući. Snimali smo razgovore. On je imao stalna mesta. Iste rečenice je govorio svima. Ponavljanjem je hteo da istakne i sebe i svoje slike. To je činio neskromnim načinom, žestoko i direktno, pohvalno kao niko. Takva samohvala je retka pojava. Namerno je tako radio da bi i druge “prisilio” da ga hvale, mada je voleo da kaže da nisu slavopojke jedino važne, no da je važno da se o njemu govori. Iz njegovog govorenja izdvajao sam i komponovao u male celine zapažanja o slikarstvu, boji, patnjama, čoveku, zemlji, ljubavi, ženi, pozorištu, o svemu.

* A otkud tamo i slikareva akademska beseda?

- Kada je Konjović imao veliku izložbu posle izbora za akademika, na otvaranju je vođen razgovor s njim. Nije propustio priliku da kaže svoj komentar, da podrži svoje slike. Inače je voleo da slika pred kamerama. Možda su to prvi performansi u Srbiji. No, kada su mu poslali razgovor doslovno skinut sa trake, s molbom da ga odobri za objavljivanje, odmah me pozvao i ljutio se, vikao da to nije on i zamolio da mu tekst sredim. Kad sam to učinio i sve mu pročitao, on je ponavljao, zadovoljan, da je znao da ume odlično da slika, ali da nije znao da ume odlično da govori. Slično se dešavalo sa svim našim razgovorima.

PROČITAJTE JOŠ - Po želji Andrića završio sam "Večiti kalendar"

* U središtu knjige je deo o portretima, o ljudima koje je Konjović slikao?

- Verovali smo da tako niko nije radio. Uz gledanje portreta pričao je o likovima na njima. Najviše je slikao boeme, skitnice, nadničare, sve vrste “božjih ljudi”. Odabrao sam pedesetak takvih pričanja i dao im literarni oblik. Tu su se udružili slika i priča, boja i reč, slikar i pisac. Žao mi je što zbog glupih zakonskih smetnji desetak portreta nije objavljeno. Možda ih u knjizi ne bi ni bilo da Konjovićeva galerija nema bogatu zbirku s više od hiljadu slika, tapiserija i drugih radova.

* U knjizi su vaši tekstovi o Konjoviću koji su nastajali u rasponu od čak 40 godina (1978-2018).

- Nekoliko pisaca ima knjigu o Konjoviću. To je dokaz koliko je on i slikarski i književno provokativna pojava. Onako oštar na kistu i rečima, dosledan u dokazivanju da je on centar gde se god nađe, razgovoran u svakoj prilici, direktan dok govori drugima o sebi, slikar doživljaja a ne pojave, pesnik boje i crteža, najbolji srpski slikar žitnih polja i ravnice, nametljiv i neobuzdan, bio je prirodno ponuđeni primer za književno kazivanje. O njemu sam uvek pisao poetično i anegdotski, humorno i dokumentaristički. Tamo je Konjović u fragmentima.

* Kako je nastao spomenik slikaru koji se nalazi ispred Galerije Matice srpske?

- Na jednom novosadskom skupu čitao sam detaljan opis kako je Konjović svakodnevno prelazio trg između svoje kuće i svoje galerije, polako, povijen, sporim korakom, ne odvajajući tabane od pločnika, s vezanim šalom pod grlom. Posle mi je Jovan Soldatović rekao da je prema tom tekstu uradio Konjovićev spomenik, koji još nije stigao u Sombor.

* Kakav je vaš odnos danas prema Konjoviću, na 120. godišnjicu njegovog rođenja?

- U naslovu knjige nije slučajno reč nasamo. To je lepo uočio Dinko Davidov u svojoj recenziji. Hteo sam, dakle, ovako, s raskošnim izborom stotinak reprodukcija u bojama koje su kao plamenovi, da oživim uspomenu na velikog slikara i jedno prijateljstvo, da to ostane “nasamo” u svečanoj knjizi koja se u pogodnom trenutku pojavila. Ona je ubedljiv dokaz verovanja u moć boje i reči. Nastala je kao služba umetnosti i svedočenje o duhovnoj srodnosti.