KROZ više od 100 poglavlja koja se međusobno dopunjuju, novom knjigom Aleksandra Petrova (1938), “Memoroman” (izdavač Tepter Book World), defiluju velikani naše književne scene (Crnjanski, Kašanin, Davičo, Popa, Pavić, I. V. Lalić, T. Mladenović, D. Ćosić, S. V. Janković, M. Pavlović, V. Đurić...), istaknuti strani pisci (Belou, A. Miler, Č. Miloš, Okudžava, Brodski, Strend, Gaskojn...), političari (Ranković, Đilas, Krcun, Milošević, Vlasi, Dolanc...). Pred čitaocima izranja veoma živopisna slika našeg književnog života u poslednjih nekoliko decenija u kojima je autor bio i učesnik i svedok.

Do sada je Petrov objavio deset pesničkih zbirki, tri romana, nekoliko antologija, veliki broj knjiga kritika, eseja i studija. Predavao je na univerzitetima na svim kontinentima, počasni je član Univerziteta Ajova, a sada je urednik srpske sekcije “Amerikanskog Srbobrana”.


PROČITAJTE JOŠ:
PESNIČKA MANIFESTACIJA “BRANKOVO KOLO” Statueta Saviću

* Neobična knjiga ima i neobičan naslov: “memoroman” je termin koji ste izmislili?

- Pomišljao sam prvo da knjiga ima naslov od samo jednog slova - veliko “M”. Naravno, zbog memorije, a i zbog boginje pamćenja Mnemozine, majke svih devet muza koje su bile i simboli drevne Aleksandrijske biblioteke. Želeo sam i da moja knjiga ima novi oblik romana. Priskočio mi je u pomoć jedan od junaka mog romana, Miloš Crnjanski, s rečenicom iz svog programskog teksta iz 1922: “Memoari su uvek bili najbolji deo književnosti, osobito kada nisu bili doslovce verni.” Tako je, uz još jedno M, nastao naslov, ujedno i žanrovski termin koji, koliko znam, ne postoji u rečnicima književnih termina, ne samo srpskog jezika. Mogao sam, dakle, da poput Crnjanskog počnem da hodam po sećanju kao po mesečini, kako je to u pogovoru primetio dr Aleksandar Jovanović.

SVI SMO DEO PLANETE

* PRATITE šta se piše i u svetu i kod nas. Kakva su moguća poređenja?

- Pratim koliko mogu, a o tome svedoči i činjenica da su svi likovi koji su oblikovali i moj život bili ljudi, uglavnom intelektualci i umetnici, iz moje domovine Srbije, moje otadžbine Rusije i sa raznih meridijana planete bez koje ne bismo postojali. Svi smo deo sveta i planete, jesmo duhovna i prirodna bića, a trebalo bi da se osećamo i kao pripadnici nacionalne i svetske kulture.

* Prema ljudima o kojima pišete pokazali ste lepu dozu razumevanja i dobrote, čak i prema njihovim greškama i zabludama...

- Moj roman je većim delom - knjiga mrtvih. A o mrtvima, kaže i srpska poslovica - samo dobro. Sledio sam misao Lava Tolstoja: “Da pre mene nije bilo ljudi, zar bih ja bio ovakav?”, a oni sa kojima sam proveo život su sada, većinom, s one nevidljive, druge strane Meseca. Oni su i junaci mog romana - pisci, profesori, tumači književnosti, umetnici, srpski i strani, moji drugovi iz detinjstva. Među živima su i članovi moje porodice i nekoliko mojih prijateljica i prijatelja. “Ja” i moji bliski savremenici predstavljamo celinu, jedinstveni mozaik. U tom mozaiku, ili u romanesknom vitražu, ukrštaju se životne putanje likova sa autorovom putanjom. “Memoroman” nije ni autobiografija ni biografija drugih. Sadašnje vreme u romanu dominantno je u odnosu na prošlo, a dijalog u odnosu na monolog.

* Između ostalog, čitamo i izuzetno zanimljivu epizodu o tome kako je Vasko Popa ostao bez Nobelove nagrade?

- Vasko je bio pozvan da na kongresu PEN kluba u Izraelu bude predložen za potpredsednika ove nekada izuzetno značajne međunarodne organizacije. Jugoslavija tada nije imala diplomatske odnose sa Izraelom i njega su, ratnog člana KPJ i komunistu idealistu, upozorili da bi se njegov odlazak u Izrael ocenio kao čin otvorenog neslaganja s jugoslovenskom međunarodnom politikom. Vasko nije otišao, njegov postupak je u nekim svetskim književnim krugovima bio negativno ocenjen. A on mi je ne jednom govorio da on nije pesnik koji bi mogao da stvara kao progonjeni pesnici, kao “oni moji Rusi” Pasternak, Mandeljštam... Lični mir, da bi mogao da stvara, bio mu je važniji od svakog priznanja, pa i od Nobelove nagrade, koja mu je doista bila na dohvatu ruke...

* Ko je od stranih književnih tumača na vas ostavio najjači utisak?

- Imao sam sreću da upoznam Viktora Šklovskog, Romana Jakobsona, Mihaila Bahtina, Nikitu Tolstoja, Klijanta Bruksa, Alberta Lorda... Dugo sam se družio i s mojim profesorom sa studija, kasnije profesorom na Harvardu, Kirilom Taranovskim. Taranovski je tvorac čitave jedne škole tumačenja poezije, zasnovane na proučavanju podteksta, a Mihail Lotman mi je prilikom naših razgovora na naučnoj konferenciji u Finskoj naglasio da ga i on smatra svojim učiteljem. Taranovski je i u Beogradu, odnosno u Zemunu, još kao učenik gimnazije, bio pravi književni vunderkind.


* Iz vaše knjige vrcaju mnogobrojne anegdote. U kojoj meri su autentične?

- “Memoroman” je i vrsta hibridnog romana. U njemu se spajaju različiti književni žanrovi, među kojima je, na primer, dosta prisutan i putopis. Radnja romana se odvija ne samo u Beogradu i bivšoj Jugoslaviji nego i u raznim zemljama, u Evropi, Aziji, Severnoj i Južnoj Americi. U romanu su zabeleženi i moji snovi, a bez snova ja ne bih bio ni pesnik ni romanopisac. Zato je i tumačenju snova u romanu posvećena pažnja, i to ne na osnovu Frojdovih teza nego zapažanja izuzetnog ruskog teoretičara umetnosti, sveštenika Pavela Florenskog. Donekle esejističkog tipa su delovi romana posvećeni veri, a naročito smrti. O smrti je reč i na početku i na samom kraju romana, pa bih mogao da kažem da je motiv smrti bitan motiv. Prisutan je u romanu i žanr bajke, kao i kratke pripovetke. A anegdote, mada retke, nisu fiktivne nego autentične.


PROČITAJTE JOŠ:
Visine i ponori ruske duše

* Iz romana kao da se može sagledati misao o mogućem pomirenju patriotizma i kosmopolitizma, što se, ne samo danas, kod nas čini nemogućim?

- U meni, iz porodice ruskih emigranata, koje je prigrlila Srbija, uvek su živeli, kao dva krila, patriotizam i kosmopolitizam. A živeli su i u mojoj široj porodici, ruskoj i srpskoj, kao i u meni najbližim likovima, u Milanu Kašaninu, porodičnom prijatelju, pa i kod većine likova pisaca, profesora i tumača književnosti. Naši najveći pisci, s retkim izuzecima, uvek su bili i srpski i svetski pisci, svejedno da li su bili levičari ili desničari. Mislim da su tako i predstavljeni u mom romanu. Uglavnom su se političari kolebali i opredeljivali za nacionalizam ili kosmopolitizam. A bolji među njima trudili su se, zavisno od okolnosti, da sačuvaju identitet svog naroda i njegovo zemaljsko mesto pod suncem, koje se naziva i ognjištem. A nije to bilo lako pod pritiskom velikih sila i verskih, ideoloških i nacionalnih tenzija u višenacionalnoj i multireligioznoj državi. Drame, kojima su prožeti likovi romana iz stvarnog života, pod njihovim realnim imenima i prezimenima, koliko su lične i nacionalne, toliko su i opšte, svetske.

RANKOVIĆ VOZAČ CRNjANSKOM

U ROMANU čitamo i šta je Miloš Crnjanski govorio o svom povratku u zemlju:

Odseo sam prvo kod naših prijatelja iz Londona, ambasadora Srđe Price i njegove supruge Vukice. Tamo kod Rijeke, blizu Opatije. Kada su se uverili da je sve u redu, ostave me samog u kući, a sutradan ujutro neko zvoni na vratima. Otvorim, a pred vratima stoji neki čovek. Lepo obučen, odelo, svetlo, letnje, šešir, kravata, ljubazan osmeh, pa i pre nego što ga upitah ko je i šta hoće, kaže on meni: - Ja sam Ranković! A ja njemu: - Zar već? On se nasmeja! Vidim ljubazan, koliko može da bude. Pita me on da li mi je potreban šofer. Šta će meni šofer! Nemam ja kola! Nastavlja on: - I kola i šofer! Pomislim ja, znači, došao da me vodi. Zna se kuda! Ali, ovako, sve u rukavicama. Ipak, mislim se, došao lično! Nije poslao druge, pa i ja ljubazno pitam: - A šta će meni kola i šofer?

- Pa dok ste tu, da malo vidite ove krajeve. Dugo niste bili, da se podsetite!

- A ko bi bio moj šofer, ili vodič?

- Pa ja, zato sam i došao - kaže on.

- Vi lično?

- Sa najvećim zadovoljstvom! Odvojio sam vreme, pa ako želite. I desetak dana. Upoznaćete i moju suprugu, ako vam je po volji. Ali, prvo da se nas dvojica upoznamo. Meni je čast da budem u društvu velikog srpskog pisca.

- Neverovatno. - kažem.