KADA ode čovek, žale njegovi najmiliji i svi koji su ga voleli. Kada ode Čovek, koji je, poput Vladete Jerotića izmenio živote nebrojeno mnogo ljudi, svima nama ostaje da se ponosimo što smo makar živeli u njegovom vremenu. Da se dičimo prostom činjenicom, za koju nismo zaslužni, što smo delili zemaljske dane s tim velikim čovekom malog stasa, čiji je tihi glas prodirao do najskrivenijih dubina naših duša.

Ostaje nam i da žalimo. Bolno svesni da je, uprkos tome što će njegova dela nastaviti da žive i govore umesto njega, odlazak takvog čoveka - nenadoknadiv gubitak. Za pojedince, a nema onog među nama koga nekom svojom rečju Jerotić nije dotakao. Za narod, čijem je prosvećivanju podario sve dane svog bivstvovanja na zemlji. Za našu kulturu, čiji je jedan od stubova (p)ostao. Za nauku, kojoj je njegov blistavi um nemerljivo doprineo na toliko mnogo načina. Gubitak za sve.


Pročitajte još - BRIŽNI VIDAR SRPSKIH DUŠA: Preminuo Vladeta Jerotić


I onda, kada ode jedan takav, odista neponovljiv Čovek, dogodi se da bude ispraćen baš nekako onako kako je i živeo - dostojanstveno, ali (suviše?) skromno i tiho. Istina, obasut ljubavlju mnogih, "malih" i "običnih", kojima je učenje o umeću ljubavi nesebično darivao. Obasut i poštovanjem Crkve, kojoj je od mladosti darivao celoga sebe, postavši najveći i najvoljeniji "misionar bez mantije". Bez pompe i estradizacije - kako mu i dolikuje. Ipak, i bez "velikih" imena, bez zvaničnih počasti koje svi mi u sopstvenom umu vezujemo uz ime Vladete Jerotića, vezujemo, jer ih neosporno zaslužuje. Takav čovek zaslužuje - sve.

Ako ništa drugo, onda makar da ne zaboravimo njegovu misiju, da nastavimo da širimo njegovu isceljujuću Reč, da učimo da živimo sa sobom i drugima i da (se) volimo. Jer će svet opstati, kako je Vladeta besedio, na plećima one nekolicine koji umeju da vole.