Minojski disk kao slavski kolač

A ŠTA kad putovanje nije odlazak! Kako da nazovem putovanje kojim umesto da odlazim, sve vreme prilazim mestu s kojeg sam krenuo? Muzeopisko putovanje?

Ovo se već u prvim rečenicama svojih “Muzeopisa” zapitao Nenad Novak Stefanović (“Službeni glasnik”), novinar, publicista, pisac, koji je svoje pohode od Krita, Mikene, Epidaurua, Akropolja, preko Popmpeje i Napulja, Amsterdama, Haga i Antverpena, do Beča, Nirnberga i Njujorka, sabrao u knjigu utisaka sa svojevrsnog putovanja u središte civilizacije. U ovom “maratonu duha”, autor koji je u jednom od prethodnih dela, kroz ključaonicu otkrio tajne 100 beogradskih kuća, zavirio je u riznice svetskog kulturnog blaga, obišavši neke od najznačajnijih arheoloških nalazišta i svetskih muzeja. Njegovi putopisi ne beleže samo ono što se može videti i doživeti na ovim demarkacionim mestima u razvoju svetske kulture, već i unutrašnju zapitanost nad njihovim značenjem i značajem.

PROČITAJTE JOŠ: LESKOVAČKI FESTIVAL FILMSKE REŽIJE: Trka za "Žiku Pavlovića"

“Minojski disk sam pokušao da ne gledam kao pisani trag star četiri hiljade godina. Interesovalo me je šta bih ja uradio da mi to neko stavi u ruke. Video sam da je na toj glinenoj ploči urezan, s obe strane, niz crteža i znakova. Svega tu ima. Figure ljudi raširenih ruku, psi, ptice, Sunce, rogovi bika... Neki znakovi, možda su to slova, evo trougla... Neki urezi se ponavljaju. I svi oni su spiralno poređani, od spolja ka unutra. Ili obrnuto. To je mešavina znakova i slika koja mi usisava pogled kao u Hičkokovom “Psihu” - kad voda uvire u slivnik kade. Javlja mi se slika pogače koji okrećemo s dlanovima - za slavu. U ime Oca, Sina i Svetog duha, amin - promrmljao sam,” zapisuje Stefanović sa Krita (“Diznilenda bronzanog doba”, kako ga zove), gde se u kafanama služi jagnjetina u limunovom sosu, kakva se jela u antičko doba, a čiji je recept, kao onaj za omiljeno Šlimanovo jelo, musaku od plavog patlidžana u zemljanoj tavi, objavljen u ovoj knjizi.

Na putu za Popmpeju, Stefanović je bio “u istom vozu”, sa Njegošem i Ljubom Nenadovićem (“Tražio sam Njegoševog Herkula. U detaljnoj mapi Pompeje ga nema. Verovatno je sklonjen u muzej, gde ga opet nisam našao...”), a u palatama i crkvama Napulja tragao je za tragičnim genijem Karavađa, dok ga je pratio miris čaršava koji se suše u uskim ulicama. U minhenskoj Staroj i Novoj pinakoteci, među remek-delima Đota, Tintoreta, Veronezea, zastaje i pred Leonardovom “Madonom sa detetom”, remek-delom koje je genije iz Vinčija, započeo sa dvadeset jednom godinom, a završio sa šezdeset i pet. Ali i pred četiri Direrova apostola, nastala uoči umetnikove smrti, koji su, kako zapaža, svojevrsna Direrova ispovest.

Hodočašćenje holandskim muzejima, u Amsterdamu i Hagu bila je prilika za susret sa misterijom Rembrantove “Noćne straže” (posle koje slikar nije dobio nijednu narudžbinu za portret), ali i da uđe u Vermerov svet (“Stiže tiha senka Leonida Šejke”):

- Tu ispred “Mlekarice” naišao sam na Gintera Grasa. Bio je sam. Držao je ruke na leđima. Posmatrao slike sa metar i po udaljenosti - beleži Stefanović prisustvo nemačkog nobelovca u Rijskmuzeumu, godinu dana pre nego što će umreti.

- Gras je nervozno izašao iz boksa s Vermerovim slikama, koje su, ipak, izgleda, primile zaumnika Šejku u svoj svet.

U Van Gogovom muzeju, pred “Cipelama”, Stefanović se zapitao i zašto je Martin Hajdeger, u ovoj iznošenoj obući video suštinu stvari, a u belgijskom Antverpenu, zašto je Rubensova kuća postala fabrika za proizvodnju anđela na pokretnoj traci. U katedrali u Brižu, koja “izgleda iznutra kao šuplja planina”, metar Mikelanđelovog mermera, tvrdi autor “Muzeopisa” - skupltura Madone sa malim Isusom - upija ogromnost te građevine.

Za jedan dan u Nirnbergu, Stefanović je obišao čuvenu sudnicu 600, u kojoj je suđeno nacistima, ali i Direrovu kuću, pored koje je popio pivo napravljeno po receptu iz 15. veka,. Put u Novi svet, i pisca ovog putopisa vodio je preko ostrva Elis, a obilazeći znamenitosti Menhetna (pored Rokfelerovog centra i Teslin spomenik) stigao je i ispred hola Metropoliten opere, gde je izložen Šagalov leteći violinista, koji svira žutoj igrački Sunca:

PROČITAJTE JOŠ: Brajan Feri posetio Narodni muzej, zadivljen skulpturama iz Lepenskog Vira

- U srebrnom prstenu se okreće biser. Sve je to na crnoj podlozi neba, u dalekom Vitebsku, u kome je Šagal odrastao. Ah, pomislim, kakav je Šagal spas posle vrlog novog sveta na Brodveju! Za nas koji smo zaslužili da nas vrate u čistilište - zaključuje Nenad Novak Stefanović.