ŽIVOT je udesio da velikani ruske i svetske književnosti Aleksandar Sergejevič Puškin (1799-1837) i Mihail Jurjevič Ljermontov (1814-1841) podele sličnu sudbinu. Obojica plemićkog porekla, retko darovite i strasne prirode, izvesno vreme proveli su u vojničkim čizmama, bili patriote i perom i mačem, uživali naklonost najlepših žena i imali hiljade poklonika koji su njihove stihove znali naizust. I završili su na isti način, u dvobojima, po svoj prilici u režiji vlastodržaca, koje je od tako slobodoumnih ljudi hvatao paničan strah.

Puškinov životopis ispisao je V. V. Veresajev, stazama Ljermontova prošao je S. D. Durilin, a obe knjige, blago romansirane, objavila je “Evoluta”, u prevodu Nene Bugarski.


PROČITAJTE JOŠ:
SIMFONIJA USPAVANKI ZA NAJMLAĐE: Bebe uživale uz klasiku

Po majci afričkog porekla, rođen u porodici u kojoj nije osetio dašak brige i nežnosti, Puškin je već u osmoj godini počeo da piše pesme, i to na francuskom. U školi strašno nestašan, “vrtirep”, kako je sebe nazivao, nije mario za predmete, ali je već u 15. godini objavio prve radove. Kao mladić strasno je igrao na balovima, lumpovao po oficirskim pijankama, neumorno se kartao, ne zaboravljajući nikada na pero. Najčešće je pisao u jesen, obično ujutru, ležeći u krevetu, bacajući ispisane stranice na pod. U groznici stvaralaštva znao je da provede dane nad rukopisima, jedva stizajući da nešto pojede, sanjajući stihove i noću, i beležeći ih u mraku. Tako su nastale poeme “Ruslan i Ljudmila”, “Demon”, “Kavkaski zarobljenik”, “Cigani”, na desetine pesama, kao i roman u stihovima “Evgenije Onjegin”, njegovo najblistavije delo.

U IME MLADIH POZDRAVLjAJUĆI 1843. treće izdanje Ljermontovljevog “Junaka našeg doba”, čuveni kritičar Bjelinski je s velikom tugom pitao u ime tadašnje cele mlade Rusije: “Šta bi on još sve uradio? Kakve je pesničke tajne poneo sa sobom u grob? Ko će ih odgonetati?... Luk Bogatira leži na zemlji, ali nema više ruke koja bi zategla njegovu tetivu i pustila u nebesa strelu”.

Zbog ogromne popularnosti koju je uživao i kod revolucionarno nastranih delova društva, Puškin je vrlo brzo dobio tutorstvo žandara i njihovih gospodara. Car Nikolaj I lično je cenzurisao njegova dela, a život mu je obeležila prelepa Natalija Nikolajevna, sa kojom se venčao 1831. Nju su, međutim, mnogo više zanimali balovi, raskošne haljine i udvaranja, nego porodica, muž i njegova dela. Kada joj je sav uzbuđen dolazio da pročita nove stihove, najčešće mu je uzvraćala: “Bože moj, Puškine, baš si mi dojadio sa tim svojim pesmama!” Preko toga je mogao i da pređe, ali ne i preko silnih udvarača, među kojima je najdrskiji bio Žorž Dantes. Zbog ovog francuskog barona dobio je nadimak “rogonja”, izazvao ga je na dvoboj, i umro od posledica teškog ranjavanja.

Smrt voljenog pesnika izazvala je ogromno uzbuđenje, kraj njegovog odra prošlo je nekoliko desetina hiljada ljudi, među kojima se sve više govorilo da je to bilo unapred smišljeno ubistvo. Tome je doprinela i pesma puna ogorčenja i negodovanja, koju je napisao do tada potpuno nepoznati - Ljermontov, 22-godišnji oficir husarskog puka careve telesne garde. Njegovo ime postalo je poznato širom Rusije, ali je po carevom naređenju stavljen u vojni zatvor, a posle istrage prognan na Kavkaz.

Mihail Jurjevič Ljermontov

Pre toga, Ljermontov je napisao više od 300 pesama, među kojima je nekoliko antologijskih (“Anđeo”, “Jedra”, “Prosjak”), 24 poeme, pet dramskih dela, ali nijedno nije dao u štampu. Mnogo puta je ponavljao da se rodio kao pesnik, a ljubav prema otadžbini shvatao je kao ljubav prema slobodi, što je naročito došlo do izražaja u poemi “Mciri”. Stihovima je pozdravljao julsku revoluciju u Francuskoj, ustanak u ruskom delu Poljske, pobune u svojoj zemlji. Iako je i sam jedno vreme živeo životom oficira - dendija, smogao je snage da naslika pad i raspad visokog ruskog društva, ogrezlog u poniznosti prema vlastima, gramzivosti i razvratu. Gorku misao svom pokolenju najuspešnije je izrazio u romanu “Junak našeg doba”, kojim je Nikolaj I bio ogorčen. Svojoj ženi Aleksandri Fjodorovnoj car je pisao 12. jula 1840: “Ja sam pročitao Junaka do kraja i smatram da je drugi deo odvratan i potpuno nedostojan da bude u modi... Po mom ubeđenju, ova bedna knjiga pokazuje veliku pokvarenost autora”. Pesnik je posle toga po drugi put poslat na Kavkaz, a zatim mu je pripremljena smrtonosna zamka. Izvršilac je nađen u liku majora Martinova, otpuštenog iz službe, sa kojim je Ljermontov voleo da se šali. Ovaj ga je, međutim, nenadano izazvao na dvoboj i kao “uvređenom” pripadalo mu je pravo da izabere oružje i uslove. Tražio je da se puca u tri maha i to sa samo deset koraka odstojanja, čime je dvoboj pretvoren u ubistvo. Tako je veliki pisac otišao u grob u 26. godini, a njegovog protivnika car je, praktično, pomilovao.


PROČITAJTE JOŠ:
NESVAKIDAŠNjA POSLASTICA ZA LjUBITELjE UMETNOSTI: Ravnica u 100 slika

Prijatelji su želeli da ga sahrane, kao ratnog oficira s vojničkim počastima, ali im je to bilo zabranjeno. Kao i prilikom Puškinovog ispraćaja, vlasti su se bojali saosećajnih demonstracija povodom smrti omiljenog pisca, velikog buntovnika, duhovnog srodnika Bajrona. Razmišljajući duboko o svom životnom i stvaralačkom putu, Ljermontov je 1832. zapisao: “Ne, ja nisam Bajron, ja sam drugi, još nepoznati izabranik, kao i on, od sveta progonjeni beskućnik, ali sa ruskom dušom”.