Radoš Bajić: Pobrkali smo lončiće, i u selu, i u gradu

MOJA karijera traje preko četrdeset godina, i danas sam možda jedan od retkih koji je imao čast da bude u istom kadru sa Pavlom Vuisićem, koji je zasigurno jedan od najvećih, ako ne i najveći filmski glumac sa ovih prostora. Desilo se to u antologijskom filmu "Beštije" crnogorskog Felinija, Živka Nikolića. Kolege koje su ovo vredno priznanje dobile pre mene, obezbedile su besmrtnost. Hoće li to biti slučaj i sa mnom, ostaje da vidimo

Ovako, u intervjuu, za "Novosti", govori Radoš Bajić, glumac kome je na Filmskim susretima u Nišu sinoć svečano uručena Nagrada "Pavle Vuisić" za izuzetan doprinos umetnosti glume u domaćem filmu.

* Ušli ste na velika vrata u kinematografiju, kao student igrali ste Nedeljka Čabrinovića u "Sarajevskom atentatu" Veljka Bulajića. Da li je to na neki način odredilo vaš umetnički put?

- Imao sam sreću da odigram ulogu koja me je vinula u sam vrh. Ali, podjednako je bilo važno šta će se događati kasnije. Jer, u našem poslu je veća muka izdržati uspeh, nego izboriti se sa neuspehom. A kao autor projekata koje sam radio u poslednjih deset godina, sarađivao sam sa stotinama mladih glumaca, i trudio sam se da im prenesem svoja iskustva. Govorim im da je presudno važno da na početku karijere što je moguće dalje dobace "kamena s ramena", jer će im kasnije biti lakše.

PROČITAJTE JOŠ: PRVI PUT GOVORIO O NOVOM PROJEKTU! Radoš Bajić: Želim da napravim najbolju seriju za TV Pink!

* Sarađivali ste sa najvećim jugoslovenskim i srpskim rediteljima, u filmovima koji se i danas svrstavaju u remek-dela. Kako vidite nekadašnju kinematografiju u odnosu na ono što se danas snima u državama na ovom prostoru?

- Kinematografija bivše države, u odnosu na sve što se sada snima u Srbiji i zemljicama eks-Jugoslavije, s pravom može dobiti epitet velike. Kako se rasparčala i usitnila jedna velika zemlja, tako su se u filmskoj produkciji usitnili i otišli u deminutiv i ambicija, snovi, talenat, energija. Mi već godinama u Srbiji, a i u zemljama u okruženju, nemamo veliki film. U poslednje vreme, Srbija kroz Filmski centar ulaže značajna sredstva u film, pa je za očekivati da izađemo iz banalnih temica koje se bave adolescentima, potragama za identitetom, urbanim pričama koje bi u nadnaslovu mogle imati kovanicu "već viđeno", kvazi kopijama holivudske žanrovske estetike sa pucanjem i seksom u svakoj drugoj sceni.

* Koliko je za vašu karijeru ipak bila najznačajnija saradnja sa Živojinom Pavlovićem, u njegovim kultnim filmovima "Na putu za Katangu", "Dezerter"?

- Najznačajniji doprinos mojoj edukaciji, globalnom razumevanju dramaturgije i estetike filmskog izraza, i moguće razvoju izvesnog zrna mog talenta, dao je upravo veliki i neponovljivi Živojin. Bio sam u prilici, po Božijoj volji, da budem s njim i nerazdvojni prijatelj, i da sarađujemo od 1987. Tada je, na moju veliku radost i zaprepašćenje prihvatio da režira film po mom scenariju, "Na putu za Katangu". Kad sam ga upoznao, zapanjila me je bizarnost da Živojin ustaje svako jutro u pet sati, i da piše samo do deset. Ni približno slično velikim rezultatima Žikinog filmskog i književnog opusa - poslednjih deset godina i sam radim isto, i napisao sam preko osam hiljada stranica scenarija isključivo u njegovom tajmingu. Radeći s njim, zapravo sam bio u prilici da prođem jedinstveni univerzitet Živojina Pavlovića, koji je među predmetima imao i nepatvorena životna iskustva jednog velikog čoveka.

* Kako biste uporedili naše društvo iz vremena kada su nastajali filmovi "crnog talasa" sa današnjim?

- Mi smo bezrezervno prijemčivi na sve što nam dolazi sa strane, a sve što je naše, nacionalno i osobeno, tretiramo kao nazadno i nižerazredno, što je katastrofalno i sa dalekosežnim posledicama. U današnjoj produkciji svi se upinju da se dodvore vrednostima koje nama ne pripadaju, da budu regionalni, neojugoslovenski po svaku cenu, sa ponovnom afirmacijom bratstva i jedinstva, ljubavi između Srba i Hrvata, i da budu evropski i konjunkturno tržišni. I sve to za šaku evra, kako bi zaradili od Hrvata, Slovenaca i ostalih, što je smešno i "providno". Upravo su ti ljudi, između ostalog, najviše napadali seriju "Ravna gora", i organizovali čerečenje i groznu internet kampanju protiv serije "Nemanjići". Svi bi, dakle, da slave Dan zaljubljenih i Svetog Valentina, i da se pritom sa gnušanjem zanemari da je istog dana i naša vinogradarska pravoslavna slava Sveti Trifun. Takva je moda, danas, nažalost.

PROČITAJTE JOŠ: Radoš Bajić: Uvek se potrefi da budem prvi

* Najveću popularnost kod publike doneo vam je lik Sekule u filmovima Dragoslava Lazića, a onda i vaš serijal "Selo gori, a baba se češlja". To je, ipak, dokaz da motiv našeg sela pobeđuje trendove, jer beleži najveću gledanost u Srbiji i regionu...

- Tvrdim da je "Sekula i njegove žene", u kojem sam bio i scenarista, jedan od najgledanijih srpskih filmova ikada. Dvadeset godina kasnije, sa ekstremno više kilograma, pojavio se Radašin. Šta se dalje zbivalo, zna milionski auditorijum TV gledalaca, ali i svaki čovek koji srpski jezik razume i živi ma gde u svetu, od Australije do Aljaske. Tolika prijemčivost tema sa srpskim selom leži u činjenici da je, prema statističkim izvorima, više od sedamdeset pet odsto Srba u zemlji i u svetu ili rođeno na selu, ili potiče sa sela. Mi, dakle, volimo da vidimo sebe, da se smejemo sebi, da tugujemo, plačemo, i da se radujemo. U tome je tajna popularnosti seoskih tema.

* Šta se danas zadržalo od onih tradicionalnih kulturnih i istorijskih vrednosti našeg sela?

- Član sam Odbora za selo Srpske akademije nauka, i već pet godina sedim sa najumnijim glavama koje pokušavaju da dokuče zašto srpsko selo propada. A propada definitivno, i nestaje. Jer, u sferi urbanog života, socijalnog miljea, kulture, etičkih standarda i ciljeva kojima teži prosečan, savremeni Srbin, mislim da smo ozbiljno "pobrkali lončiće". I u selu, i u gradu. Mi, nažalost, bolujemo od teških recidiva komunizma koji je razgradio srpsku porodicu i ostavio katastrofalne posledice na našu naciju. On i danas u mutantnom obliku i dalje tinja, traje, tavori, i čini nesagledive štete, a da toga nismo ni svesni.

* U serijalima "Ravna gora", "Psi laju, vetar nosi", "Šifra Despot", "slikate" tri razdoblja našeg društva. Kakav je, zapravo, taj naš "mali čovek" kroz koga se sve prelama?

- Kroz istoriju Srba, zasigurno i uvek nagrabusio je taj mali, običan čovek, koji je i danas junak našeg doba, i kojim strastveno želim da se bavim. Jer, kroz pojedince koji su naizgled potpuno nevažni, prelamaju se gotovo svi krucijalni i sudbonosni procesi koji definišu kolektivnu i istorijsku sudbinu jednog naroda. Zato je naš mali čovek večiti stradalnik, kome se namesti da nosi najveći teret politike i društva, ali je zato i snalažljiv, duhovit, i spreman da se dočeka "na noge".