Čitav vek progone ćirilicu

NIJE nikakvo čudo da se najveća borba između dva rata kod samih Srba vodila oko ćirilice i latinice. Za sto godina to je toliko eskaliralo da danas retko ko hoće da kaže da je ćirilica bila osmovekovno jedino srpsko pismo, nego poručuju da imamo apsolutnu ravnopravnost i jednog i drugog pisma - kaže, za “Novosti”, profesor Miloš Kovačević, jedan od učesnika okruglog stola koji je, u okviru 16. međunarodnog kongresa slavista, juče organizovan na Filološkom fakultetu.

Tema okruglog stola, jedna od tri specijalne teme Kongresa, bila je uticaj Prvog svetskog rata na slovenski svet, tačnije kako su društvene i političke promene imale uticaja na razvoj jezičkih normi slovenskih jezika u posleratnom periodu.

Jedina se Srbija 1918. godine, prema Kovačevićevim rečima, odrekla čiste srpske jezičke politike i jedina je prihvatila zajedništvo unutar jezičkog rešenja i naziv srpskohrvatski jezik:

- Prihvatila je austorougarsko rešenje kao ono koje bi zadovoljavalo Srbe, ali i same Hrvate. Sama promena naziva jezika u Bosni i Hercegovini posle Velikog rata pokazala je da Hrvati ni tada nisu mislili o zajedničkom jezičkom rešenju. Rešenje imenovanja jezika u BiH za vreme Austrougarske zapravo je predodredilo situaciju, ne samo posle Prvog, nego i posle Drugog svetskog rata. Još više je predodredilo situaciju u samoj Srbiji. Srpskohrvatski jezik je u BiH ustanovljen pod direktnim uticajem Autrougarske, dok je Srbija to jezičko rešenje imala kao okupaciono, o čemu svedoče beogradske novine koje su izlazile na srpskohrvatskom, mađarskom i nemačkom. Jedine gramatike koje su pisali Srbi iz BiH, Vladimir Ćorović 1913. i Nikola Simić 1916, bile su gramatike srpskohrvatskog jezika - objašnjava Kovačević.

Pročitajte još - Prijem za slaviste, Vučiću komplet knjiga

Nakon završetka rata 1918. godine, dodaje naš sagovornik, Narodno veće Srba, Hrvata i Slovenaca za BiH donosi odluku da jezik u BiH treba zvati srpski ili hrvatski:

- Drugim rečima, preuzima se odluka Hrvatskog sabora iz 1867. godine. Srbi, i najznačajni među njima Aleksandar Belić, potpuno preuzimaju jezičko rešenje koje je BiH napustila i usvajaju naziv srpskohrvatski jezik. To jezičko rešenje je evoluiralo sve do 1954. godine, kada postaje zajedničko svima.

Kovačević napominje i da Srbi do Velikog rata nisu imali gotovo ništa pisano latinicom, te da je Austrougarska zabranila ćirilicu “kao najveću prepreku ulasku Srba u evropsku civilizaciju”.

Miloš Kovačević

- Krfskom deklaracijom iz 1917. određeno je da će u novoj oslobođenoj kraljevini ćirilica i latinica biti ravnopravna pisma. Time je Srbija napravila neku vrstu kompromisnog rešenja. Čim je latinica došla kao ravnopravna, počela je da istiskuje ćirilicu, jer su Srbi u novoj zajedničkoj državi, težeći što većem zajedništvu, sve više popuštali pod uticajem drugih - kaže Kovačević.

U svom izlaganju oslikao je i kontradiktornu situaciju da je, u vreme Velikog rata, Austougarska na terenu Srbije i BiH upotrebljavala naziv srpskohrvatski jezik, ali da je u Crnoj Gori i Hrvatskoj bio korišćen naziv hrvatski jezik. Takođe, podsetio je i da su proklamovani ciljevi Krfske deklaracije - zajednički jezik i upotreba oba pisma - bili iznevereni već u prvom ustavu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, u kojem je naveden srpsko-hrvatsko-slovenački jezik, koji nije ni postojao.

MILANOVIĆ: TRAUMA ZBOG ZABRANE PISMA

U okviru ovog okruglog stola profesor Aleksandar Milanović (na slici) je obrazlagao odraz jezičke situacije u vreme Prvog svetskog rata u srpskoj književnosti. Milanović je zapazio da je za Srbe pod austougarskom okupacijom daleko veća trauma bila zabrana ćirilice nego ekavskog izgovora, te da su se neki posle rata pobunili protiv latinice kao hrvatskog pisma. Kroz mnoštvo književnih primera, Milanović je ilustrovao i odnos prema jugoslovenstvu i preimenovanju jezika.