Lazar Tošić: DŽezom smo spasavali beogradsku mladež

STARU istinu da je bubnjar gazda u bendu, malom, velikom ili "skoro velikom", ali i svoju titulu "gazde" među (ne samo džez) bubnjarima - potvrdiće sledećeg četvrtka nastupom pred niš(vils)kom publikom Lazar Tošić. Popularni Laki, dobitnik nagrade za životno delo ovog džez festivala, sviraće sa svojim kvintetom, nakon čega će mu biti i uručeno priznanje "Nišvila".

- Posle toga će, sa svojim kvintetom, nastupiti saksofonista Keni Geret koji je svirao i sa Majlsom Dejvisom, tako je to Bog namestio... - raduje se Tošić, koji Dejvisu pripisuje kompletnu "krivicu" za svoju muzičku sudbinu.

- Nije mi Majls samo "otkrio" džez, čuo sam ja i ranije Benija Gudmena i štošta... Ali sam se zahvaljujući Majlsu Dejvisu - istinski rodio! Kada sam prvi put čuo njegovu trubu prigušenu denferom - srušio sam se!

Sećanja na prvo slušanja Majlsa, prvo sedanje za "pravi" bubanj posle upornog lupanja po olucima, školskim klupama i svemu što mu je dolazilo pod ruku, i prvu novogodišnju svirku u Mataruškoj banji - locirana su u Lazarevo rodno Kraljevo. Sanjajući o velegradskim ulicama i klubovima, vreme na časovima prekraćivao je ispisujući imena svih mogućih bubnjara i praveći nestašluke, pa je čak i bio izbačen sa časa jer mu je bilo važnije da u časopisu "Mladost" čita o Eli Ficdžerald nego da sluša ono što priča "pritajeno šarmantna ali do besvesti stroga" nastavnica.

Već 1959, "utreniran" svirkama na lokalu i u čačanskom kultnom hotelu "Morava", uspeo je da "uleti" u "neku laganu, dvogodišnju finansijsku školu" i dom - na beogradskoj adresi.

- Jeste da sam tu dvogodišnju školu završio za tri godine, jer sam jedne godine otišao na bledski džez festival i napravio 800 izostanaka. Ali te 1959. sam konačno dospeo na asfalt!

Od tada Lazar Tošić nije stajao, njegove palice dosledno su udarale ritam decenijama - od prvih svirki u beogradskoj "Euridiki", preko sedmogodišnjeg boravka u Zapadnoj Nemačkoj gde su rekordnom brzinom savladali "američki repertoar", gde je kupio nove bubnjeve ali i automobil... Početkom sedamdesetih i zvanično se zaposlio u Džez orkestru RTS, i više od dve decenije (dok 1994. nije dao otkaz) "gazdovao" Big bendom, pod stalnim pritiskom - jer u big bendu samo bubnjar i prvi trubač nemaju pravo na grešku. Istovremeno, osamdesetih je učestvovao u stvaranju istorije i kao član proslavljenog Seksteta Marković - Gut, a sa svojim kvintetom svirao je već na prvom "Nišvilu". Tokom celih mračnih devedesetih istrajno je čuvao plamen džeza svirajući pre svega u kultnom "Platou".

- Deset godina sam tu svirao sa "olmost big bendom" kroz koji su prošli svi koji vrede, i te svirke su spasavale i nas same u ono ludo vreme, a verujem da smo time spasli i beogradsku mladež - seća se omiljeni Lale, koji je mnogim današnjim velikim muzičarima dao priliku za nastup ali i krila, svojim iskusnim savetima, i dodaje: - Toliko je sjajnih mladih muzičara koji završe Berkli i slične škole, treba kreirati neku kampanju, obezbediti im pomoć grada i prilike da sviraju, jer džez muzičar bez kluba je kao glumac bez pozorišta. Sam nisam imao ni sredstava, ni mogućnosti za školovanje, samouk sam i to mi je možda donelo veće zadovostvo, ali bi mi muzičko školovanje verovatno skratilo put do mesta na kom sam sad. Ipak, ti mladi tek treba da se dokažu, ja se evo dokazujem celog života...

Zaista, iako je davno ostavio neizbrisiv trag u najvažnijim našim velikim i malim sastavima, Lazar ne staje. Otvoren je da čuje sve novo, one koji dolaze, ali ističe da je posleratna generacija džezera naprosto - neponovljiva, na globalnom nivou, sa tolikim međusobno različitim a listom vrhunskim umetnicima. Sa mnogima od njih delio je binu, beskrajna je lista domaćih i svetskih velikana kojima je "diktirao ritam", sa podjednakim užitkom dajući sebe kao kad zasvira sa nekim budućim studentom Berklija u klubu "Ptica"...

U proteklih šezdesetak godina "stigao" je Tošić da "u biografiju upiše" i tri ženidbe i rano očinstvo, poslednjih četvrt veka uživa u srećnom braku, a sad i u druženju sa već odraslim unukom. Ipak, legendarni džezer ne propušta da istakne:

- Ja ne pripadam nikom, osim džezu, muzici i bubnju. To je ono što istinski čini moj život i moj svet.

LAGAO ZA GODINE

PRE ravno deset godina, Lazar Tošić obeležio je 40 godina umetničke karijere, koncertom "Fri et last" (što je naziv jedinog njegovog albuma i njegove bubnjarske numere) u Kolarčevoj zadužbini. Međutim, danas, deceniju kasnije, i ne pomišlja na slavljenički koncert povodom pola veka karijere. Naprotiv, kaže da on u stvari svira već 65 godina, a da je te 2008. godine - lagao!

- Lepše mi je tada zvučalo "40 godina" nego na primer "pola veka" pa sam to tako i zamislio, iako sam već tada bio aktivan duže od pet decenija - otkriva bubnjar rođen 1941, koji svira od ranih tinejdžerskih dana.