Ne živeti u laži

Aleksandru Solženjicinu bez ikakve sumnje - i mimo velikog jubileja - pripada mesto u samom vrhu ruskog intelektualnog života. Iako se tumačenja njegove uloge u poslednje vreme pomalo razilaze - kao da je približavanje jubileja uzburkalo ionako nemirne duhove - njegovo grandiozno književno delo upravo zbog toga moglo bi da objedini najrazličitije ruske snage, od prozapadnih do otadžbinskih.

Aleksandar Dugin, verovatno najuticajniji ideolog konzervativne Rusije, izneo je najoštriju kritiku: "Nema sumnje, Solženjicin je veoma voleo ruski narod. Realno, on jeste bio ruski patriota, ali šta je tu začuđujuće? Da je čovek kome je ljubav prema ruskom narodu bila životni program, tom istom narodu naneo kolosalnu štetu, i pružio šansu ruskim neprijateljima, u vreme Hladnog rata, da čitav sovjetski period diskredituju i sruše. Ja sam bio protivnik sovjetskog sistema, ali stvar je u tome da je ono što je Solženjicin pisao, bilo istinito ili veoma preterano, suštinski poslužilo kao oružje ideološke borbe protiv njegovog naroda. I zato je Solženjicin tragična figura. Svojim delovanjem, on je objektivno pomagao onima koji su rušili sovjetsku državu, u kojoj je ruski narod bio subjekt, kakav-takav."

Za razliku od Dugina, Zahar Prilepin smatra da je Solženjicin neodvojivi deo najbolje ruske društvene i književne tradicije. "On je u sebi imao nešto i od Pugačova i od Hercena, i od Avakuma i od Radiščeva - plameni duh, neukrotivost, upornost, samouverenost. Što više vreme prolazi, to ćemo bolje razumeti da je njegovo ime kamen temeljac u tvrđavi naše slovesnosti i našeg nacionalnog duha." Prilepin se posebno osvrće na značaj Solženjicinovih poruka s obzirom na današnja geopolitička zbivanja. "Solženjicin je bio najpoznatiji ruski pisac druge polovine 20. veka - danas ne bi bilo moguće prećutati njegove reči. Škripeći zubima, zapadna javnost i mediji morali bi da ga citiraju. Srećom, on je uspeo da kaže mnogo o onome što se danas dešava."

Na ove komplimente sa levice stigao je odgovor sa vrha liberalne intelektualne piramide. Dmitrij Bikov primećuje da Prilepin povodom Solženjicina svesno ili nesvesno obavlja posao umerene revizije ruskog nacionalizma, koji je u svojoj državnoj verziji nedarovit i štetan, a na tvrdnju da je Solženjicin bezuslovno vojnik, konzervativac i tradicionalista, Bikov uzvraća: "Tradicionalista? Da, ali on je u književnosti modernista, direktan učenik Cvetajeve i Zamjatina, tvorac novog tipa epopeje, mnogo radikalniji novator nego Dos Pasos, s kojim ga večito porede. Konzervativci - to su oni za koje je čak i Stolipin previše radikalan, a Solženjicin je žestoki pristalica Stolipina. Ratnik? Da, ali zar je Solženjicin spoljnu opasnost smatrao glavnom? On je pre svega orijentisan na borbu sa strahom i ropstvom. Po Solženjicinu, naš glavni oslonac ne treba da budu slepa vera, žrtvenost i fanatizam, nego osećaj ličnog dostojanstva, toliko svojstven njegovim glavnim junacima."

Veliki pisac sa porodicom,foto dokumentacija Borba

Činjenica je da su se Solženjicinove ideje s vremenom menjale ("Solženjicin evoluira, i ne obavezno u pravcu neba", pisao je Andrej Sinjavski, istaknuti istraživač folklora, jedan od tvoraca nove nacionalne mitologije). Po opštem mišljenju, ipak, Solženjicin je u ruskoj kulturi možda najubedljivija reinkarnacija Dostojevskog: paralele između dvojice bradatih romanopisaca veoma su upadljive. Obojicu su otkrili urednici dva progresivna časopisa, obojica su robijala i ostavila velike književne spomenike tog iskustva. Ljudmila Saraskina, biograf oba genija, primetila je da u "Crvenom točku" deluju odrasli dečaci Dostojevskog. Ako tome dodamo i poseban interes za jevrejsko pitanje, rano buntovništvo i pozni konzervativizam, njihovo tipološko srodstvo sasvim je očigledno. I što je najvažnije, poput Dostojevskog, Solženjicin nije dragocen kao ideolog, nego kao veliki istraživač ponora ruske duše, kao obrazac ruskog čoveka, neustrašivog u samoanalizi i pristrasnog u ocenama. Biti Rus - to uopšte ne znači biti konzervativan i tradicionalan, nego to znači biti istinoljubiv, hrabar, slobodan, suveren...

Pavel Basinski pomirljivo konstatuje da Solženjicin nije nikakva dogma, nego veliki pisac koji je obične ljudske reči raspoređivao tako da su one rađale neke ogromne smislove. Otvarale i zatvarale čitave istorijske teme. "Ne živeti u laži" - dve reči plus jedna rečca i jedan predlog, ali ta sintagma je odredila i dala ime čitavom jednom sloju ruske mentalnosti na izvesnoj etapi njenog postojanja! Uostalom, zašto samo na jednoj etapi? To i danas ima ogroman smisao. Naravno, nije sve što je Aleksandar Solženjicin napisao danas aktuelno. Ali u konačnom ishodu, zadatak pisca nije da nam ispostavlja tačne prognoze i proročanstva, mada i toga ima kod Solženjicina. Njegov zadatak skoro da zvuči smešno: tačno rasporediti obične ljudske reči. I Solženjicin je to učinio, možda kao niko u 20. veku.

foto dokumentacija Borba

PORUKA SRBIMA NA KIM

U februaru 2008. godine Solženjicin se, preko "Večernjih novosti", obratio pismom Srbima na Kosovu i Metohiji, u kojem ih poziva da ostanu na svojim ognjištima. Ovu poruku našem listu predala je njegova suruga Natalija. Autor "Arhipelaga Gulag" je tada napisao: "Srbima koji ostaju da žive na nepravedno otcepljenoj istorijskoj zemlji, pokrajini Kosovo: U nedavnim teškim godinama vi ste već pretrpeli razaranje i uništavanje pravoslavnih hramova i paljenje srpskih škola i direktno nasilje sa ubijanjem. Neka vam Gospod sačuva hrabrost da ostanete i ubuduće blizu grobova svojih bližnjih." (B. V.)