OMAŽ DALIJU, MAGRITU, KLEU: Vladan Radovanović o izložbi u galeriji RTS, slobodi, pomeranju granica...

JEDAN od naših najoriginalnijih stvaralaca Vladan Radovanović više od šest decenija kreira na području muzike, slikarstva, književnosti, novih medija i višemedijske sinteze. Nezavisno od avangardnih zbivanja u svetu, istraživao je u sličnim smerovima - zapisi snova (1953), vokovizuel i projektizam (1954), taktilna umetnost (1956), polimedij i radovi s telom (1957), muzika za traku (1960), elektronska muzika (1966), kompjuterska muzika (1976), kompjuterska grafika (1988). U Galeriji RTS, trenutno na izložbi “Vokovizuel, specijalna poetika”, predstavljeni su radovi ovog autora, u čijem opusu centralno mesto zauzima sintezijska umetnost.

- Uobličeni stih, glosolalije, kaligrami, poetike ranih avangardi i one koje nastaju u drugoj polovini 20. veka - konkretna, vizuelna, spacijalna, semiotička i druge - predstavljali su posebne pristupe koji nisu imali zajednički pojam i ime, a svrstavani su ili u minornu poeziju ili u slovni dizajn ili “između poezije i slikarstva”. Stoga sam tu oblast u celosti nazvao vokovizuel i odredio je pojmovno. Vokovizuel je, prema tome, višemedijska umetnost koja, uz verbalno-glasovno i vizuelno, sa obaveznim značenjem, može uključiti taktilno i kinetičko, organizovano u dvodimenzionalnom i trodimenzionalnom prostoru - objašnjava Radovanović svoju specijalnu poetiku u katalogu postavke.

U POJMU vokovizuel, kako je to na nedavnom otvaranju postavke primetio Đorđe Kadijević, Radovanović je integrisao sve vrste umetnosti kojima se bavi - od muzike do likovne i vizuelne. Ali naš ugledni kritičar je naglasio i da je umetnost ovog jedinstvenog autora nastala u osećanju slobode da se istražuju granice.

PROČITAJTE JOŠ: Vladan Radovanović: Nije svaka inovacija umetnost

- Verovatno je tako kako je Kadijević rekao - kaže, za “Novosti”, Vladan Radovanović. - Naravno, sve zavisi i od toga kako se sloboda definiše. Ako je ona stanje bića potpuno nezavisnog i od spoljašnjih i od unutrašnjih pritisaka, onda nikada nisam bio slobodan. Uvek sam rasuđivao i stvarao u stanju poluslobode - nezavisan većim delom od spoljašnjih vladajućih mišljenja, vrednovanja i verovanja, a zavisan od unutarnjih. Krajnji domen moga oslobađanja bilo je uspostavljanje dvostrukog odnosa prema onome što sam smatrao da treba da činim. S jedne strane, stvarajući ono što sam voleo, mahom sam ostajao u domenu pretežno utvrđenih granica u umetnosti. S druge - smatrao sam da negde treba pomeriti granice izvesnih pojava, a da ih drugde treba i prekoračiti. Izvesno pomeranje granica učinio sam u domenu vokovizuela, a prekoračenje u projektizmu.

Vokovizuel, kaže, nije izmislio, jer je on star oko 2.400 godina.

- Krstio sam ga jedinstvenim imenom i pomerio mu granice time što sam uveo razvojnost, trodimenzionalnost, korišćenje svih vizuelnih i zvučnih znakova, taktilnost i samorazmatranje. Na primer, u vokovizuelnim omažima - tvrdi umetnik.

MEĐU delima koja će biti izložena do 19. avgusta, čitav jedan segment pripada upravo vokovizuelnim omažima. Autor ih je posvetio Mauru, Daliju, Selijeu, Rošulju, Perfetiju, Kalvinu, Čerukinu, Okerzeu, Radomiru Mašiću, El Lisickom, Kleu, Mojoviću, Magritu, Miljušu, Matkoviću... Postavku čine radovi koji se različito gledaju, čitaju i razumeju iz različitih uglova, ali i oni na kojima reči tvore slike, ili slike reči, knjige-objekti, partiture, harmonike, kugle s tekstom, poliedri sa crtežima... Nastajali su tokom više decenija, a autor ih je prema nekoliko kriterijuma izdvojio, kako kaže, od ostalih stvorenih u istoj poetici.

- Pre svega, odabrao sam radove koji mogu da se prikažu - tvrdi Radovanović. - Radovi koji zahtevaju projekciju i koji imaju veliki gabarit su otpali. Moglo se desiti da otpadnu i veliki poliedri, nišani i velika kugla, no izvanredna ekipa za postavljanje srećom je našla rešenje. Knjige-harmonike zauzimaju dosta mesta, te sam se opredelio da izložim samo jednu od njih, i to tako da ne zaklanja opštu vizuru. Za veliki broj vokovizuelnih crteža - među kojima je i najraniji “Portret-pejzaž” iz 1954. godine - nije bilo mesta, a nisam želeo da neke od njih mešam s vokovizuelnim crtežima u boji. Tako su uzeti u obzir radovi koji su se mogli smestiti u posebno artikulisan prostor Galerije RTS i međusobno se usaglasiti.

VISOKI ZAHTEVI

O TOME kako se na današnjoj umetničkoj sceni Srbije pozicionira višemedijska umetnost, Radovanović kaže:

- Malo ko od umetnika zna i šta je višemedijska umetnost, a još ih je manje koji bi bili kadri da išta ostvare u toj oblasti. Tu su veoma visoki zahtevi, i za poznavanje različitih medija i za njihovo uodnošavanje. Često se ni neki od vodećih kritičara ne snalaze u tom domenu. Obično ono što se unekoliko razlikuje od slikarstva, vajarstva, videa zovu multimedijem. Kod nas postoje doktorske studije višemedijske umetnosti, što je sjajno, ali nije dovoljno, jer u toj oblasti ne postoji osnovno obrazovanje. Ali da se nešto ne bi pogrešno shvatilo, naglašavam da nikako ne smatram manje vrednom umetnost koja nije višemedijska.