Radivoje Raša Andrić: Put do filma sa hiljadu zamki

REDITELj Radivoje Raša Andrić, čija ostvarenja “Tri palme za dve bitange i ribicu”, “Munje” i “Kad porastem biću Kengur” i među današnjom omladinom imaju status kultnih, posle 14 godina pauze, vraća se na filmsku scenu. Na nedavnom konkursu Filmskog centra Srbije njegov novi projekat “Leto kad sam naučila da letim” dobio je 40 miliona dinara a obrazloženje žirija bilo je da “dugo nije bilo scenarija u žanru porodičnog filma, koji emotivno, duhovito i iskreno, govori o sazrevanju tinejdžerke u posleratnom društvu”.

Film, za koji je scenario napisala Ljubica Luković, nastao je po istoimenom hit romanu Jasminke Petrović o devojčici koja sa bakom odlazi u Hrvatsku, na Hvar, i prvi put upoznaje “onaj” deo bakine porodice. Andrić je tokom duge filmske pauze snimao TV serije i reklame u zemlji i regionu, i iščitavao brojne scenarije tragajući za savršenim. A šta je u ovom tekstu bilo dovoljno zanimljivo da ga izvuče iz “filmske ilegale”?

PROČITAJTE JOŠ: Puriša Đorđević: Držim mitinge samo u filmovima

- Veoma retko naiđeš na dobar ili makar “potentan” tekst koji uz prepravke može da bude dobar. A to je, što se mene tiče, uvek bio veliki problem. Producenti iz Sense Productiona doneli su mi ovaj “za leto”, i kada sam pročitao prvu ruku pomislio sam da od toga može nešto da se napravi. Sve što mi je dosad nuđeno bilo je ili “sačuvaj me bože” ili da mora da se radi još deset verzija, a oni koji ti ga donesu smatraju da je gotov. E, pa nije! Scenario Ljubice Luković je bio “potentan”, a producenti su bili spremni da dodatno radimo na tekstu. A i priča se dešava na moru. Šta ćeš lepše?

* Ako sve bude teklo po planu, kada će početi snimanje?

- To zavisi od odluka nekih drugih komisija. Novac koji smo dobili od FCS je zaista veliki, posebno u poređenju sa nekim ranijim godinama, ali nažalost nije dovoljan, tu je negde polovina budžeta. Naš sledeći korak je konkurisanje kod Hrvatskog audio-vizuelnog centra. Radnja filma se gotovo cela dešava na hrvatskom ostrvu, pa nam od njihove podrške sve zavisi. Tamo će se i snimati, ali ne na Hvaru, jer je preskup. Glavni lik je devojčica od 12 godina, tako da ćemo tek u oktobru da počnemo potragu za glumicom, jer ona “ne sme” da nam odraste tokom snimanja. Od nje zavisi ostala podela. Ako sve bude kako treba snimanje bi trebalo da počne u septembru 2019.

* Da li ste ranije konkurisali sa nekim drugim projektom?

- Nisam dugo jer sam se razočarao, ne u Filmski centar, nego u kinematografiju uopšte i u ljude koji u njoj rade. U tom trenutku, producent “Munja” i “Kengura” (a oba su snimljena bez pomoći države) mi je rekao, i bio u pravu, da nećemo više da snimamo filmove jer će bioskopi da propadnu, što se zaista desilo posle godinu dana. Dodao je: “ajde da se prebacimo na televiziju i serije, to je budućnost.?” I za to je bio u pravu. Uostalom, zato je on producent a ja reditelj. Poslednjih nekoliko godina sam se prijavljivao na konkurse FCS-a, ali nisam prolazio. Moj raniji producent nije se oslanjao na državni novac, jer je računao na mene i na dobar tekst i da ćemo uloženo da vratimo kroz bioskop. Tada smo pozajmljivali novac i računali da nam treba 180.000 gledalaca da vratimo dugove. Iako smo bili usred snimanja, to nam uopšte nije izledalo nedostižno. Na sreću, uspeli smo.

* Takva računica više nije realna?

- Danas nije dovoljno da scenario bude dopadljiv publici već mora da bude dopadljiv domaćim komisijama, stranim komisijama, potencijalnim producentima... Ja bih najviše voleo da snimam nešto za sebe i svoje prijatelje, pa onda ispadne da je to nešto i za širi krug ljudi. A ako stalno misliš o tome kako svima da ugodiš, to je put sa hiljadu zamki. Evo, u ovom filmu već moramo da vodimo računa o nekim stvarima, poput, “u nemačkim bioskopima ne sme da se vidi poljubac junaka ako imaju manje od 12 godina”...

* Mnoge vaše kolege o svojim delima govore kao o “gerilskim filmovima”, snimljenim sa minimalnim budžetima.

- Iskreno, nervira me kada mi kažu “vi ste urbani reditelj”. Ne, nisam, nego je jeftino da snimaš u gradu u kome žive glumci i scenograf, a ne da se putuje i plaća hotel. Ja bih voleo da snimam na Zlatiboru, ali je skupo. Moj prvi film “Tri palme...” bio je najskuplji i najjači produkciono. E, onda sam s konja pao na magarca, pa smo radili jeftine filmove, i to mi se smučilo. To je, verovatno, i razlog zašto dugo nisam radio. Mislio sam, evo, dokazao sam da umem, dajte sad više para, da i ja imam dva reflektora a ne jedan, da ne moramo kao u “Kenguru” da sve scene na krovu pomerimo na levu stranu, pa posle pet dana premestimo reflektor i onda se prisećaš ko je gde stajao, u kojoj ruci je šta držao. To je pakao. Nisam bio alav i tražio milion statista, već dva reflektora za početak. Nije mi uspelo.

* Znači, odustajete od “gerile”?

- Mator sam da snimam takve filmove. Kako sad ponovo da tražim ulice u Beogradu prema tome da li znamo nekog ko živi u toj ulici, pa da kroz prozor probacimo kabl i “ukrademo” malo struje od njega? Tako su snimljene “Munje”. Zahtev za scenografu je bio da su ulice uske, da imaju kraj, jer mi ne možemo da osvetlimo dubinu (a ceo film se dešava noću), i da znamo nekog u toj ulici. Onda smo našli idealnu ulicu, ali bez ikog poznatog. I, tako, dok smo ih obilazili, naiđemo na Ljubu Tadića i saznamo da on živi baš tu. Zamolili smo ga da nam pozajmi struju i odmah je pristao. Tako da ste neke scene u “Munjama” gledali zahvaljujući njemu. Ali, da se vratim na početak, to može da radiš sa 20 ili 30 godina, ali ja sad imam 50 i nije u redu da tako moljakam.

* Režirali ste i mnogobrojne serije. Imate li neku novu u planu?

- Potrošio sam godine na “Hajduke”, po motivima istoimenog Nušićevog dela, ali i drugih njegovih drama i proze, koja nikad nije snimljena. Ta serija je svojevremeno pobedila na konkursu RTS, ali ovo je Srbija, pa komisija koja odlučuje o kvalitetu nije i ona koja odlučuje o parama. Tako jedni kažu-ova je najbolja, a onda druga komisija kaže “dobro, ali nama je ova druga najisplativija”. Slično je i u susedstvu. Boris Dežulović i ja smo imali svojevremeno sastanak sa vrhuškom Hrvatske televizije, a povodom serije po njegovom romanu “Jebo sad hiljadu dinara”. Bilo je sve dogovoreno. Rekli su nam: “Mi ćemo vam dati sve pare, želimo da to bude naša serija jer je genijalna.” Ali onda su došli izbori, stigao je novi direktor i rekao “ne može”... Tako je to kod nas u regionu, možeš da imaš i papir i pečat, i da to ništa ne znači.

* Protiv čega bi se vaš TV junak Mile danas borio, ako ne protiv tranzicije?

- Ne znam, ali saznaćemo uskoro i ja i vi, jer je jedan TV kanal naručio od autora Srđe Anđelića nove epizode “Mileta protiv tranzicije”. Verujem da autoru ne manjka tema. Jer, kad otvoriš bilo koje novine na bilo kojoj strani ima tema za nekoliko epizoda. Ako sediš u kafiću duže od tri sata dobićeš materijal makar za tri epizode. Samo ako znaš da posmatraš. Ovu zemlju je nemoguće stići u tom umetničkom obrađivanju, jer te stalno prestiže, društvo je sve luđe i luđe.