Genijalni tumač ljudskih želja

CELI vek je minuo otkako je, 14. jula, svet ugledao jedan od najvećih, Ingmar Bergman, umetnik toliko veliki da je za proslavu ovog jubileja i jedna godina “premala”, te se stogodišnjica njegovog rođenja slavi još od lane. Širom sveta, a prvenstveno u rodnoj Švedskoj, umetnici i poklonici odaju počast tom jedinstvenom reditelju, ali i genijalnom piscu, sećajući ga se u svim formama u kojima je stvarao.

Nažalost, Bergman pisac ostao je u senci Bergmana filmskog i pozorišnog stvaraoca, i to njegovom krivicom. Naprosto, on je te svoje romane neumorno pretakao u filmove i predstave, toliko hvaljene, snažne, duboke i sjajne da su neminovno zasenjivali sam literarni predložak.

PROČITAJTE JOŠ: Ingmar Bergman: Intimni portret majke

Ipak, dovoljno je pogledati i samo njegov autobiografski roman “Rođeni u nedelju” da bi se uvidela snaga Ingmarovog dara i u ovom, “statičnom” mediju. Veliki reditelj “režirao” je roman od činjenica sopstvenog života, počevši od one iz naslova, da je rođen u nedelju, što ga je po narodnom verovanju obdarilo vanrednom maštom, vidovitošću i sposobnošću da vidi duhove. Ovaj roman (po kome je film, za promenu, režirao Ingmarov sin Danijel), deo je trilogije posvećene ličnom i porodičnom životu i otvara Bergmanove večite, male, ali i najveće teme, baveći se odnosima u porodici, posebno relacijom otac - sin, smislom religije i suočavanjem sa smrću, opraštanjem i prihvatanjem... Sve to dopunjeno je neponovljivom atmosferom koju prepoznajemo iz njegovih filmova.

Raniji romani ovog genijalnog Šveđanina pamtiće se pre svega kao - filmovi, ali listom veliki. Svakako je teško očekivati da jedan roman doživi istovetan uspeh i oduševljen prijem kao film na njemu zasnovan - ako je reč o filmovima “Fani i Aleksander” ili “Jesenja sonata”, koji slove za vrhunce filmske umetnosti.

Jedini na svetu koji je rekao o ljudskoj psihodrami koliko i Dostojevski, kako je poljski reditelj Kišlovski opisao Bergmana, uporno se u svojim delima iznova suočavao sa svojim najvećim preokupacijama, među kojima dominira traganje za ljubavlju i Bogom, ali i smrt, sa svim svojim značenjima. Ovaj umetnik, koji nikako nije mogao da shvati kako je moguće da učimo sve o našem telu, o poljoprivredi na Madagaskaru i kvadratnim korenima, a ni reči o sopstvenoj duši, sigurno je zaslužniji za emocionalno opismenjavanje publike no mnogi kojima je to zadatak.

Ingmar Bergman na snimanju filma "Osmesi letnje noći", 1955. godine

Detinjstvo je umnogome oblikovalo čitav njegov život i stvaralaštvo, a za svoje filmove je rekao: “Moji filmovi su uvek deo mojih razmišljanja, mojih osećanja, želja, snova. Ponekad se vrate iz prošlosti, ponekad izrastu iz sadašnjice.”

Rođen 1918. godine u švedskom gradu Upsali, Ingmar je bio bolešljivo dete, u stalnom strahu od neke nove surove kazne svog oca, lokalnog luteranskog sveštenika, a potom i kapelana švedskog kralja. Iako je odrastao u vrlo pobožnoj porodici (ili baš zbog toga), Bergman je tvrdio da je veru u Boga izgubio kada mu je bilo osam godina.

“Sedmi pečat” iz 1957. godine, film koji slovi za jedno od klasičnih dela svetske kinematografije i u kom vitez po povratku iz krstaških ratova igra šah s personifikacijom smrti, ilustruje dve glavne Bergmanove preokupacije: smrt i traganje za Bogom.

Za traganje za ljubavlju, najbolja je ilustracija verovatno sam Bergmanov život: ženio se pet puta, imao bezbroj ljubavnica, i devetoro dece. Nagomilano bračno iskustvo poslužilo mu je kao izvor inspiracije za više filmova, čija su tema međusupružničke tenzije i trzavice te duševne krize.

Legendarni reditelj, kome su se podjednako klanjali publika, kritika i kolege, filmski opus krunisao je sa tri Oskara: 1961, 1962. i 1983. za “Devičanski izvor”, “Kao u ogledalu” i “Fani i Aleksandar”, ali i Zlatnim medvedom u Berlinu 1958. za “Divlje jagode”.

Sam Bergman je, međutim, uvek više voleo i cenio svoj rad u pozorištu, a profesionalnu karijeru je i započeo u Kraljevskom teatru u Stokholmu.

“Filmovi me fasciniraju, ali bez filma mogu da živim, a bez pozorišta ne mogu”, rekao je jednom.

Scena iz filma "Najbolje namere"

Umetnik za života gromoglasno slavljen, Ingmar Bergman je preminuo leta 2007. u svom domu na zabačenom švedskom ostrvu Faro, gde je provodio mnogo vremena još od ranih šezdesetih i gde se u potpunosti povukao 2004. godine.

Uz ime i rad ovog velikana na čijem delu i danas stasavaju generacije filmskih i pozorišnih umetnika, neminovno vezujemo ozbiljnost, teške teme i drame, koje je znao da ispriča na potpuno jedinstven način. Kako se takav Bergman, ozbiljan i “dramatičan” i težak, uklapa i kakvo mesto zauzima u doba današnje, kada je zabava osnovni motiv ne samo gledalaca već i stvaralaca, ostaje da vidimo.

IZLOŽBE, PREDSTAVE, RETROSPEKTIVE

PROSLAVA “Godine Bergmana” predstavlja opšte, a pre svega priznanje rodne Švedske, velikom umetniku kao jednoj od centralnih ličnosti evropske i svetske kulture.

Jedan od spektakularnih događaja je pozorišna predstava po autobiografskom romanu Lin Ulman, kćerke Liv Ulman i Ingmara Bergmana. Tu su i filmske retrospektive i novi filmovi, izložbe, pozorišne predstave i drugi performansi širom sveta, a centralna proslava upriličena je tačno na stogodišnjicu rođenja Bergmana, 14. jula u Stokholmu, sa specijalnim programom na Švedskoj televiziji.