Civilizacija osvaja Svetu goru, samo su monaške obaveze iste

Leto je vreme kada Svetu Goru najviše posećuju i obilaze poklonici, a kako Hilandar ima samo 50 ležajeva namenjenih posetiocima, u manastriru u ovom trenutku nema slobodnih mesta za goste, a nema ni za sve monahe, pa neki i spavaju van manastrira.

"Dosta je teskobno i u konacima, nemaju svi monasi kelije u samom manastiru, mlađi monasi i iskušenici spavaju van manastira", priča arhitekta prof. dr Mirko Kovačević, koji od 1983. godine brine o Hilandaru, a od požara 2004. o njegovoj obnovi.

Kaže da će po završetku obnove Belog konaka još 20 monaha dobiti svoje kelije.

On misli da svako ko želi da vidi i doživi manastir mora da prenoći, a navodi da najviše u Hilandar dolaze Srbi, zatim Rusi i Grci.

"Sedamdesetih i osamdesetih godina je na Svetu goru dnevno moglo da uđe samo 100 ljudi, od toga 10 stranaca i 90 Grka. Danas je taj broj povećan na 200-300, ali je i dalje ograničen broj stranaca koji mogu da dnevno da pristupe Svetoj gori", objašnjava Kovačević u razgovoru za Tanjug.

Gosti mogu da ostave prilog, ali u manastiru se ne plaća ni smeštaj ni hrana.

Značajna ekonomska baza Hilandaru su metosi, poput Arsenice gde je maslinjak, a oko 1.700-1.800 hektara je pod šumom, najvećim delom kestena.

Tu se nalazi i pilana i stolarski pogon i Kovačević kaže da je najveći deo drvne građe korišćene u obnovi manastira potekao upravo sa Arsenice.

Oko samog manastira ima oko 1.000 maslina i monasi prave hladno ceđeno ulje.

Tu je i veliki broj pčelinjih košnica, stari vinograd, koji podmiruje potrebe manastira, i novi zasađen na Savinom polju, pa godišnje monasi proizvedu oko 70.000 litara vina, što je značajna ekonomska potpora manastiru.

Danas u Hilandaru živi četrdeseatk monaha i desetak iskušenika, obnovljeno je oko 70 posto objekata uništenih u požaru.

Šezdestih i sedamdesetih godina nije bilo struje, ni automobila na Svetoj gori, do manastira se išlo na mazgama, jedan drveni telefon na zidu u kancelariji epitropa radio je samo kada nije bilo kiše, a danas u Hilandaru ima interneta i kolima se može stići sve do Velike larve koja je na krajnjem jugu.

Kovačević se seća da je, kada je prvi put 1964. otišao u Hilandar, imao utisak kako da je ušao u srednji vek.

"Bio je jedan telefon u epitropskoj kancelariji, na zidu, onaj drveni koji se okreće, pa je otac Mojsije stalno vikao: Halo, halo. Kada kiša padne ni on nije radio. To je 1971/1972 bila jedina tehnika na Svetoj gori. Tada je i svaki monah kuvao u svojoj keliji i jeo, nije bilo opšte žiće kao sada kada svi obavezno obeduju u trpezariji", priča Kovačević.

I objekti su bili stari, nije bilo sredstava za njihovo održavanje i obnovu.

"Pričalo se, kada sam počeo da radim, da je jedan monah u Južnoj maloj propao kroz pod. I to je doprinosilo atmosferi srednjeg veka", priča Kovačević.

Nije, kaže, bilo ni gostiju tih godina, često je bio jedini u društvu 16 monaha, da bi gosti počeli da dolaze tek devedesetih godina prošlog veka.

Sa žaljenjem konstatuje da je danas sve drugačije i da je civilizacija prodrla na Svetu goru.

"Ja sam od Kareje do Hilanadra ceo dan putovao na mazgi. Danas imate stotine kola na Svetoj gori. Naš manastir ima i traktore, kamione, sigurno tridesetak vozila, a zamislite još 19 manastira. Mazgama nisu bili potrebni putevi, a sada se i do Velike larve na jugu može kolima doći. Telefona ima svuda, imamo i internet. Srećom mobilna telefonija nema domet", rekao je Kovačević.

Seća se i čuđenja monaha iz drugih svetogorskih manastira kada su 1998, povodom obeležavanja 800 godina Hilandara, ušli nakon liturgije u novu gostoprijemnicu i osetili toplotu, a nigde nisu videli nikakvo grejno telo, da bi im otkrili da je u pitanju podno grejanje, koje drugi manastiri nisu imali.

Ono pak što se nije promenilo tokom vekova su monaške obaveze.

"Jedino kada nije bilo službe u crkvi bilo je u noći požara, 4. marta 2004.

Svakog dana imaju polunoćnicu koja, zavisno od godišnjeg doba, počinje između dva i četiri sata ujutru, zatim jutarnju literguju, onda se ide u trpezariju na ručak oko osam-devet sati, sledi večernja služba između 16 i 17 sati i posle toga obrok u trpezariji", rekao je on.

Kovačević, koji je, kada se sve sabere, u manastiru proveo više od sedam godina, iskoristio je svoje iskustvo i priredio bogato ilustrovanu monografiju posvećenu Svetoj gori i prvenstveno Hilandaru o čijoj obnovi i dalje brine, iako je od 2001. u penziji.

Kroz šalu kaže da je knjigu napisao za onaj "lepši deo populacije koji nikada neće kročiti u Hilandar".

Ipak, iz pisanih izvora se zna da je carica Jelena sa carom Dušanom provela nekoliko meseci u Hilandaru tokom zime 1347/1348, pošto su se sklonili od kuge.

Ali monasi vole da podsete da Jelena nije kročila na sveto tle. Imala je zvaničnu dozvolu, ali je nošena da ne bi zgazila na svetogorsku zemlju.