Slavimir Stojanović Futro: Život i umetnost kriju se u - grešci

U SVOM umetničkom imenu Futro, dizajner Slavimir Stojanović, nosilac više od 300 međunarodnih priznanja, spojio je prošlost i budućnost (future i retro), a to mu je, kaže, bio i jedan od najvećih izazova kada je kreirao novi vizuelni identitet Narodnog muzeja. I dok je na Trgu republike svečano promovisan novi logotip najstarije muzejske institucije, nedaleko na Dorćolu, u galerijskom prostoru "Distribucija", postavljena je njegova nova izložba - Weare perfect ("Mismo savršeni").

- Logotip za Narodni muzej je pokušaj da se nešto što je iz Miroslavljevog jevanđelja, iz ultra analognog, srednjovekovnog vremena, prilagodi našem digitalnom dobu - objašnjava Futro za "Novosti". - Dva pauna, koja su i ranije bila u logotipu, "očistio" sam i time dodao snagu ideji da oni u kljunovima čuvaju dijamant, koji je sinonim za nacionalno blago, odnosno neprolazne vrednosti. To je urađeno savremenom likovnom interpretacijom, koja se lako animira i koristi u bilo kom digitalnom mediju.

* Šta kažete na kritike da su te rajske ptice previše pojednostavljene?

- Najvažnije kod svake grafičke ideje je da se vidi. Ideja u ovom znaku je da su ptice metafora muzeja, čuvara kulturnog nasleđa, samim tim i nacionalnog bića. Nije ni važno koje su ptice u pitanju, važno je da su brižne. Čak i na crtežu iz Miroslavljevog jevanđelja se nije baš jasno videlo da li su to paunovi, ili rajske ptice.

* Suština te kritike je da se premalo prepoznaje Miroslavljevo jevanđelje i da umesto relikvije sa krstom, sada stoji dijamant...

- Ja sam čovek novog vremena, pa nisam previše koristio istorijske reference. Želeo sam da te dve ptice i ono što drže u kljunovima povežem u grafičku ideju, a ne da direktno interpretiram Miroslavljevo jevanđelje, koje je naše najveće bogatstvo i najvažniji muzejski eksponat. Međutim, naše nacionalno biće ima korene i u rimskoj, keltskoj i praistorijskim kulturama. Ovaj znak u svojoj linijskoj interpretaciji sadrži i nešto iz Lepenskog vira. Pokušao sam, a smatram i uspeo, da sve te estetike pomirim u jedan znak, da bude nešto šire od asocijacije na jedan, iako najvažniji eksponat. Pitanje je da li bi Luvr u svom logotipu trebalo da ima samo Mona Lizu, ili i još nešto? Preskočio sam religiozne elemente kojima obiluje Miroslavljevo jevanđelje, iz nekoliko razloga: da bih otvorio širu vizuelnu platformu, ali i zato što mislim da duhovne vrednosti koje se nalaze u muzeju prevazilaze veru. Mnogo su važniji proizvodi ljudskog duha, od same vere.

Pročitajte još - SPEKTAKL NA TRGU REPUBLIKE: Posle 15 godina svečano otvoren Narodni muzej u Beogradu

* Ali, to otvara i pitanje da li ste se time udaljili od onoga što je tradicija Narodnog muzeja?

- Ne. Ovo je urađeno u skladu sa vremenom u kome živimo i idejom da taj znak bude podložan digitalizaciji. Živimo u vizuelnom vremenu u kome poruke moraju da budu ekstremno jednostavne i odmah prepoznatljive. Stari znak kada se smanji, zato što je bogat, prepun detalja, minuciozan i perfektan iz ugla majstora srednjovekovne kaligrafije, nije primenljiv u današnje vreme. Dobro je da stoji kao eksponat, ilustracija u tekstovima, ali ne i kao noseći vizuelni simbol jedne tako važne institucije. Pregazilo ga je vreme, kada se smanji izgleda kao "flekica".

Uz to, autorka tipografije, kojom sada piše Narodni muzej, na srpskom i engleskom, jeste profesor Olivera Stojadinović, sa FPU, vrhunski svetski tipograf. To je njen font, koji se zove "resavska" i koji korene ima iz vremena Miroslavljevog jevanđelja.

* Kroz vaše dizajnerske naočare, što se vidi i na aktuelnoj izložbi u "Distribuciji", prelamaju se razni uticiji, od pop kulture, stripa, strit arta, do Maljeviča i ruske avangarde...

- Ideja ove izložbe je bila da pokaže kako smo spremni da ne vidimo očigledno, poput grešaka koje nas okružuju, naopako postavljenog sistema vrednosti u svetu i kod nas. Zanimalo me i kako se pop kultura kroz sve to prožima, ali i kako svesno pristajemo da budemo slepi na grešku. Pola izložbe sam namerno napravio desnom rukom, koristeći lenjire, koje sam strogo kontrolisao, dok sam levom "slobodnoručno" radio sve što je crtež. Levu zaista ne kontrolišem dobro, a i ono što sam radio desnom, koliko god da sam se trudio da bude precizno, ipak, ima neku grešku.

* Da li je greška važna, koliko je deo kreativnog procesa?

- U grešci se krije umetnost. Sve što je nepredviđeno je zapravo život i to je ono što mi civilizacijski pokušavamo da držimo pod nekom kontrolom, smišljajući nauku za ovo ili ono, da bismo objasnili misteriju našeg postojanja. Izložba ima i satirični element. U svakodnevni život, a i u posao, trudim se da unesem više humora. Volim i kada su stvari čiste u komunikacijskom smislu, kada se zna šta se nečim htelo reći. Likovno, ili kada pišem kratke priče, ali i privatno, ne želim nikoga da zbunjujem. Trudim se da razjasnim, dok neki dizajneri i umetnici vole da zamagle, da naprave više slojeva, pa se ti probijaj kroz to.

* Kako je baviti se dizajnom, koji teži nekakvom redu, u zemlji u kojoj je haotičnost deo mentaliteta?

- Dizajneri pokušavaju da prilagode stvarnost i svet svojim vizijama, ali one nisu primenljive ni za svaki projekat, niti za svaku sredinu. U Srbiji postoji ogroman otpor da se stvari menjaju, nabolje ili nagore. Opterećeni smo strahom od novog, od praznog prostora. Nego: "Daj, sve natrpaj". To je i nasleđe, jer likovni prostor nam je bio nešto čime smo se dokazivali da smo vredni, i to ne minimalnim intervencijama, nego preterivanjem. Mi smo jedna barokna sredina, gde je maksimalizam u DNK nacionalnog vizuelnog identiteta. Zato, kao minimalista, imam ozbiljne izazove.

SREČA SA DORČOLA

* U radu "Svim ljudima želim sreču", da li je sreća postala sreča, zato što ste Dorćolac?

- To može da se tumači na više načina: da sam pogrešio, da ne znam dobro srpski, ili da sam sa Dorčola. Otvoren je niz interpretacija svakog od izloženih radova.

U SUTERENU IDENTITETA

SVI znamo koliko je Narodni muzej važan i koliko su važne te stepenice kojima bi trebalo da nastavi da se penje naše nacionalno biće. Zbog zatvorenosti ove institucije, već smo decenijama u suterenu našeg identiteta. Kada sada prođemo muzejom, vidimo da imamo na čijim ramenima da stojimo. To je pogotovo značajno za kreativne i mlade ljude - govori Futro.