POZORIŠNA KRITIKA: Šekspirova tragedija na Vidovdan

SUBVERZIVNOST tumačenja Igora Vuka Torbice najkrvavijeg Šekspirovog komada "Tit Andronik", o vojskovođi koji se pobednički vraća u Rim, zaslepljen ratnim strahotama, i čini fatalnu grešku krunisanjem pogrešnog vladara, što pokreće lanac zločina, nalazi se u pomeranju težišta tragedije ka nesposobnosti pobednika da lično, a ne istorijski, učestvuje u vlasti. Ne samo da je "storiteling" poveren Mavaru Aronu (izvrsni Rahan Rušaidat), "arhitekti" zločina, multiplikovanog kao u "Matriksu", nego su reditelj i dramaturg (Katarina Pejović), oduzimanjem Titu Androniku njegove tragične veličine, čitavu anamnezu ljudskog zločinstva pomerili ka scenskom istraživanju principa nerazumevanja vođa neumitnih istorijskih promena, što, ponavljanjem, tragediju nužno pokazuje kao grotesku.

Pročitajte još: U fokusu bila domaća drama

U Srbiju, ova Šekspirova (i naša) tragedija "pala je" na Vidovdan, veliki datum boja na Kosovu, "kada sve reke teku krvave", kao "film o filmu", podsećanje na perpetualnost i beskonačnost ratova, u koje vođe vode svoje (prave i simbolične) sinove, da poginu. A Aron, zločinac, na kraju predstave, satanski izgovara: "Ja sam svoje dete sačuvao, a gde su sada vaša deca?"

Suštinski prevratnička, ogoljena do primarnih instinkta, bez očiglednog nasilja na sceni, predstava ZKM, u tumačenju Igora Vuka Torbice, jeste pogled iz vizure nove generacije na "Rimogote" i ostale, koji se istrebljuju iz potrebe da sebi, naciji, državi daju značaj, koga ili nema ili je zauvek izgubljen.

Pročitajte još: Ko ne poludi, on nije normalan!

Sreten Mokrović, kao Tit Andronik, potpuno je suprotan od mitskog junaka tragedije. Njegova najveća strast se, karakteristično, ispoljava u ludilu - bilo zbog ubijanja nevine muve, ili u spremanju pite od tuđih sinova! Mokrović je psihološki delikatno, ali scenski upečatljivo sproveo Tita od pobednika do bezrukog, ludog starca, samo snagom svog autentičnog uporišta u savršenoj glumačkoj transformaciji. Kraljica Gota, Tamora (sjajna Katarina Bistrović Darvaš) drugi je kraj "njihala strave", zločina, koji se pravda osvetom. Obeščašćena, osakaćena, a onda i ubijena očevom rukom, Lavinija (odlična Mia Biondić), potresna je studija ženskog postradanja u vazda mizoginom političkom okruženju iskeženih i zavađenih ratnika.

Primitivno, užasno, predvidivo, viđeno... Poruke su ove predstave, koja se, i tamo, i ovde, i svuda, događa u pravo vreme. A njena tačnost je u kontekstualizaciji, bilo svakog novog ludila vlasti, bilo mesta gde se igra i vremena, koje je, definitivno, neće činiti manje istinitom.