ENGLESKI romansijer i scenarista Ijan Makjuan pripadnik je britanske zlatne generacije pisaca, jedan od najuticajnijih ljudi na britanskoj kulturnoj sceni, i svakako jedan od najvećih književnika na Ostrvu u posleratnom periodu.

Kao sin oficira, Ijan je detinjstvo proveo u vojnim bazama u Singapuru i Libiji, a docnije magistrirao na prvoj britanskoj katedri za kreativno pisanje kod kultnog satiričara Malkolma Bredberija. Naši čitaoci upoznali su ga zahvaljujući prevodima romana "Iskupljenje", "Amsterdam", "Sanjar", "Istrajna ljubav", "Subota" ("Paideja").

U Beogradu je Makjuan otvorio konferenciju posvećenu Džonu Apdajku. Bio je gost i naše "Čarobne knjige", izdavača koji nam poslednjih godina donosi prevode Makjuanovih dela - najpre romana "Zakon o deci" a nedavno i "Orahova ljuska".

Ideja o ovoj poslednjoj, priči koju pripoveda fetus iz majčinog stomaka (pritom "moderni Hamlet", sa sličnim zapitanostima i sumnjama), dakle možda "najmlađi" junak u celokupnoj svetskoj literaturi, Makjuanu je "nadošla" sasvim slučajno - da bi ga ponela svojom oslobođenošću od svih prerasuda, očekivanosti i predznanja. Uživao je u pisanju "Orahove ljuske" kao u nekakvoj vrsti odmora, jer nije morao da uči ni fiziku na Kembridžu, ni da proučava britansko zakonodavstvo i rad Visokog suda, ni da prati rad neurohirurga dve godine... A sve to je, zarad svojih romana, radio ovaj pisac, čuven po epskim istraživanjima koja preduzima kada počinje da piše o nečemu.

* Na književnoj sceni pojavili ste se sa zbir kom pripovedaka "Prva ljubav, poslednji obredi" koja je označena kao "šokantna". Zašto?

- Bio sam u ranim dvadesetim kada sam pisao te priče koje su, kada su konačno objavljene u knjizi, ocenjene kao vrlo nasilne, psihološki teške, mračne, rečeno je da sam otišao predaleko u prošlost oslanjajući se na pisce poput Džojsa, T. H. Lorensa, Barouza. Inače sam bio vrlo konvencionalan dečak, nisam bio nikakav buntovnik, a optužili su me tada da pišem samo kako bih šokirao.

Međutim, posle tih prvih, mladalačkih, poželeo sam veće priče, počeo da uključujem mnoge druge, šire teme, nove nivoe razmišljanja, da istražujem muziku, nauku, istoriju, politiku... I naravno, največnije od svih pitanja - smisao našeg bitisanja.

* Šta nagrade znače vama, a šta za sudbinu vaših knjiga?

- Nagrade sigurno ne znače ništa za moje knjige, a šta znače publici ne znam. Sigurno jeste dobro za pisca kada zna da njegovo delo neko prepoznaje, prihvata, ali one suštinski ne menjaju ništa. Nikada mi nije pala na pamet pomisao da mi je potrebna još neka "Bukerova nagrada", čak mislim da je prošlo "moje" vreme da se žalim na izbor i kada se moja knjiga i ime nađu među nominovanima.

Nikada ne razmišljam ni o mišljenju kritike, niti o prodaji mojih knjiga, da li će one postati bestseleri, ništa od tih težnji ne može biti ispravan motiv za pisanje. Verujem da je to najpre "dopaminska stvar", osećate se dobro dok pišete, to je nešto što umete da radite. Nagrada može biti samo još jedna potvrda toga da umete.

* Vaši romani "Trajna ljubav" i "Iskupljenje" doživeli su veoma uspešne filmske adaptacije...

- Imao sam veliku sreću jer sam na adaptacijama svojih romana radio sa istomišljenicima, za "Zakon o deci" kao i za film "Čezil bič" koji se tek očekuje, pisao sam scenario. Shvatio sam da sam opušten u dovoljnoj meri samo ako radim sa rediteljima poniklim u teatru, sa kojima ću razgovarati o drami, o mom romanu i o scenariju... Pozorište je, po meni, piščev medij, dok je film rediteljski medij, a oba pomenuta filma radili su vrhunski pozorišni reditelji. Vrlo je uzbudljivo u drugi medij pretakati dramu i unutrašnji život svojih junaka.

* Važite za izuzetno društveno angažovanog intelektualca...

- Ni u kom slučaju ne mislim da je politički i društveni angažman obaveza pisca, ja i ne govorim kao pisac već pre svega kao građanin. Naravno, činjenica da sam pisac doprinosi da se to što govorim glasnije i nadaleko čuje, ali i da podleže beskrajnim kritikama i tumačenjima. Primećujem da, poslednjih godina, većinu vremena čak pokušavam da ostanem izvan svega toga. Vrlo je frustrirajuće da čim nešto izgovorim, to počne da se tumači, komentariše, bezbroj puta čujem pitanja: "Šta si to sad rekao? Zašto si rekao baš to? Zašto si rekao baš to na tom mestu?"

Opet, šta god govorio, to u krajnjoj sumi ne menja apsolutno ništa. Niti sam se pokazao kao dobar u predviđanjima, nisam uspeo da predvidim ni "bregzit" koji će unazaditi Britaniju, ni Trampa koji bi mogao unazaditi svet.

Nekada sam verovao, i govorio, i da bi svet bio bolje mesto kada bi žene vladale, imao sam romantično ubeđenje da bi žene uspostavile sistem visokih moralnih vrednosti. Siguran sam da sam to javno izgovorio pre doba Margaret Tačer, a život me je uverio da su loše osobine pravilno raspoređene između polova.

* Bilo je i optužbi da govorite protiv islama?

- To je tipičan primer tih optužbi na prvu loptu, napadali su me kako sam govorio protiv islama - ja koji sam rano detinjstvo proveo i u nekim muslimanskim zemljama za koje me vežu najlepše moguće uspomene, koji putovanje u ranim dvadesetim, kroz Istanbul, Kandahar, Kabul..., pamtim po neverovatnom gostoprimstvu i totalno tolerantnim ljudima. Ljudi izgleda vole da veruju i da kažu kako sam govorio protiv islama, a ja sam digao svoj glas protiv radikalnog islamizma, a to nikako nije isto.

* Koliko poznajete srpsku literaturu, pisce...?

- U Beogradu sam primljen izuzetno lepo, a došao sam da govorim o Apdajku. Tokom godina, osim u vreme kada je vaša zemlja bila u žiži zbog bombardovanja, malo sam slušao i znao o Srbiji. Međutim, bio sam prijatelj vašeg velikog pisca Danila Kiša, družili smo se tokom dve-tri poslednje godine njegovog života. Danila ću uvek pamtiti kao čoveka, umetnika vanredno slobodnog duha. Eto, sve u svemu, Kiš je moja Srbija... n


U IRAKU SVE URADILI POGREŠNO

SVAKAKO "najpolitičkiji" među Makjuanovim romanima, "Subota", ima priču koja je smeštena u jedan letnji dan 2003, tokom demonstracija u Londonu protiv invazije na Irak.

- Mnogo ljudi me je tada optužilo što nisam napisao antiratni roman, što su oni valjda želeli ili očekivali od mene, ali to nije bila moja namera, hteo sam da pružim realnu sliku društva. Vrlo me je interesovao Irak od kasnih osamdesetih. Kada sam prvi put čuo ideju o svrgavanju Sadama pomislio sam da je briljantna, ali uspeli su da sve tamo urade na potpuno pogrešan način.