AGNJEŠKA HOLAND: Plašim se da nam svet klizi ka ratu!

DRAGO mi je što sam opet u Beogradu, prvi put sam bila ovde pre trideset-četrdeset godina, a posebno sam iznenađena i obradovana nagradom “Zlatni pečat”, koju sam dobila od Jugoslovenske kinoteke. To mi je i prva nagrada u Srbiji, i utoliko mi je draža. Posebno poštovanje imam prema Jugoslovenskoj kinoteci, to je jedino mesto gde smo ponovo u Jugoslaviji, a i direktor Kinoteke se zove Jugoslav - kaže u razgovoru za “Novosti” Agnješka Holand.

Rediteljka češko-poljskog porekla, danas jedna od najznačajnijih i najangažovanijih autorki svetskog filma, stigla je u Beograd kao predsednica borda Evropske akademije za film, i učesnica prvog skupa EFA Board Meeting u Srbiji (polugodišnje sednice upravljačkog tela EFA, u organizaciji filmske kritičarke i članice EFA Dubravke Lakić).

Pročitajte još: Stiže slavna Agnješka Holand

* Koliko je vašem osećaju Jugoslavije u Kinoteci doprinelo i to što ste u publici imali podršku svojih kolega s kojima ste studirali u Pragu?

- Mnogo me je obradovao susret sa Srđanom Karanovićem, Goranom Paskaljevićem i Goranom Markovićem, s njima sam delila studentske dane u Pragu, a sa nama su bili i Lordan Zafranović i Rajko Grlić. U Češku sam došla iz Poljske, za ljude iz tih zemalja Jugoslavija je tada bila otelotvorenje sna o slobodi, i oni su za nas bili kao neko ko je stigao sa Zapada - nosili su divnu, najmoderniju odeću, farmerke, dobre cipele, imali su najnovije long-plej ploče “Bitlsa”, “Rolingstonsa”, svi studenti na Akademiji gledali su u njih kao u “prozor u svet”. Oni su došli u Prag iz različitih krajeva Jugoslavije i svi su bili prijatelji, a taj naš zajednički studentski život i naša bliskost doneli su nam svima dobro. Kada je devedesetih godina počeo raspad Jugoslavije i rat, smatrali smo da je to apsurd, nepotrebna tragedija, bili smo zapanjeni demonima koji su isplivali, jer smo smatrali da je mnogo bolja zemlja od Poljske, Češke, Mađarske. Ali, za tu veliku Jugoslaviju i danas me vežu moje kolege, koje su postale sjajni, ali i angažovani reditelji.

* Šta je uticalo na tu vašu profesionalnu i ličnu odvažnost?

- Mi smo još od studentskih dana smatrali da film ima veoma važnu ulogu, da ima misiju i da može pozitivno da utiče na ljude. Dušan Makavejev je, recimo, za celu našu generaciju bio neverovatan autor, majstor avangarde, i takvi reditelji su snažno uticali na naše shvatanje ne samo filma, umetnosti, nego i naših životnih stavova.

* I vaš život liči na uzbudljiv filmski scenario - bili ste u zatvoru, proterani ste iz Poljske, živeli ste u Francuskoj, sada ste u Americi, napravili ste fantastičnu karijeru i pritom ste oduvek bili kritični prema svakoj vlasti?

- Verovatno sam bila glupa, ili nisam bila dovoljno maštovita, pa se nisam plašila. Bilo mi je veoma teško, i morala sam da budem vrlo hrabra da sve to iznesem - rođena sam u komunističkoj zemlji, postala sam ženski reditelj, pritom sam i polu-Jevrejka, polu-Poljakinja, i trebalo mi je mnogo snage za sav taj teret. Suočila sam se sa onim s čime se suočavaju imigranti iz Istočne Evrope, koji se nikada ne osećaju potpuno prihvaćenim, koje tretiraju kao građane “drugog reda”. Ali, ono što je sigurno doprinelo nekoj mojoj snazi jeste obrazovanje, način na koji sam odrastala i način na koji su me roditelji odgajali i vaspitavali. Sećam se kada su pitali Bogumila Hrabala, koji je radio kao fizički radnik u čeličani, kako je uspeo da postane tako veliki pisac, rekao je da to što je on uradio može i - koza.

Pročitajte još: Koncert Beogradska filharmonije na otvorenom

* Učesnik ste “Praškog proleća”, gde je svet danas, pet decenija posle te politički i humanistički važne 1968. godine?

- Vrlo sam razočarana globalnom situacijom, moderno vreme donelo je mnogo izazova, a ljudi su naivno poverovali onima koji su im ponudili jednostavne odgovore, populistima i nacionalistima. Bojim se da će se rešenje za te probleme opet tražiti ratom, i da svet ide u tom pravcu. Više, nažalist, nema humane ideje sveta, nema solidarnosti, a, s druge strane, imamo gomilu nerešenih problema - korporacije imaju veću moć i snagu od država, ljudi gube kontrolu nad svojim izborima u tom divljem kapitalizmu, američki i evropski lideri i političari više ne znaju šta rade, potpiruju sukobe i nemaju odgovor ni na jedan problem. Zapadna alijansa uništila je Irak, Avganistan, Libiju, sada i Siriju, posle njihovih vojnih intervencija nastao je totalni haos u tim zemljama, beda, stradanje, glad, i stotine hiljada ljudi sa svojim porodicama beže odatle izbezumljeni od straha. Amerika neće da ih primi, a Evropa nije u stanju da ih prihvati, jer ona i demografski i demokratski postaje sve manja. Kada se sve to sabere, onda je rat, kako nas je istorija naučila, “prirodno” rešenje za novu svetsku krizu.

* Gde je danas nestao onaj društveni i politički angažman pojedinaca?

- Imamo neke ljude koji su svesni ove situacije i koji se bore protiv takvih politika, ali su preslabi, nisu na mestima gde se donose odluke, i vlast je mnogo moćnija. Populizam i nacionalizam su uzeli maha, jer je istovremeno efekat Drugog svetskog rata i Holokausta “ispario”. Nove generacije se ne sećaju te “lekcije”, a samim tim i ne vide opasnost koja ide iz ove situacije.

* Ni među filmskim umetnicima više ne vidimo transparentno građanski protest - Džejn Fonda svojevremeno nije htela da primi Oskar zbog rata u Vijetnamu.

- Postoje neki glasovi u Holivudu protiv politike Trampa, neki feministički pokreti protiv seksualnog zlostavljanja žena, ali u moru informacija koje internet obezbeđuje i od kojih su neke veoma važne, imate i milione lažnih vesti, i onda se napravi neki “bućkuriš”, gde je sve “razvodnjeno” i “razblaženo”. A kod većine ljudi uvek pobeđuje tendencija ka konformizmu, slabost i kukavičluk su prirodni deo čoveka, baš kao i tuga. Na sreću, ima i onih koji su sposobni i koji hoće da idu kroz žito tragajući za pravdom, ne znajući šta ih čeka s druge strane, i ne pitajući za posledice. To su indivuidualci, i samo su oni sposobni za heroizam.

* Šta je ono najvažnije što ste naučili o životu iz svih iskustava koje ste imali, i u svom radu, i u svom angažmanu?

- To je vrlo jednostavno, ako sam bilo šta naučila - čovek mora da bude svoj, i da bude dobar i normalan. To je jedini savet koji bih dala. Mislim da je, generalno gledano, film oruđe empatije, da treba da pokaže ljudima kako žive neki drugi ljudi, da bi mogli da shvati da i oni isto imaju svoje potrebe, želje, svoje ljubavi. To možemo da uradimo putem filma.

* Ako biste snimali autobiografski film, koji bi naslov imao?

- Ne bih snimala autobiografsku priču, moj život je na neki način u svim mojim filmovima. Ne direktno, naravno, ali deo mene je u svakom mom filmu.

SA VAJDOM, KIŠLOVSKIM...

AGNjEŠKA Holand rođena je u Varšavi, 1948, diplomirala je na čuvenoj Filmskoj školi FAMU u Pragu, a karijeru je započela kao asistent kultnih reditelja Kšištova Zanusija i Andžeja Vajde.

SARAĐIVALA je sa velikim Kšištofom Kišlovskim na scenariju njegove filmske trilogije “Tri boje”. Njen film “Gorczka” prikazan je na Berlinalu 1981, a iste godine emigrirala je u Francusku.

DANAS je iza nje više od trideset ostvarenja (“Probna snimanja”, “Provincijski glumci”, “Groznica”, “Gorka žetva”, “Olivije Olivije”, “Tajna bašta”, “Totalno pomračenje”, “U tami”, “Evropa, Evropa”..., koja su joj donela najprestižnije nagrade - “Emi”, “Zlatni globus”, venecijanski “Zlatni lav”, BAFTA, dve nominacije za "Oskar". Poslednji film Agnješke Holand, “Trag zveri” (“Pokot”), koji smo gledali na zatvaranju ovogodišnjeg Festa, ovenčan je “Srebrnim medvedom” u Berlinu.

JEDNA od najvećih autorki svetskog filma potpisala je i neke od najgledanijih TV serijala u Americi (“Ognjeni grm”, “Kuća od karata”, “Stari slučajevi”, The Killing).