Bojana Stojanović Pantović: Zavladala inflacija pesničke reči

Sa 15 godina počela je da objavljuje stihove, a sa 18 prikaze pesničkih knjiga. Te dve stvaralačke staze Bojana Stojanović Pantović (1960) održava godinama, s podjednakim uspehom. Posle priznanja “Gordana Todorović” i “Rade Tomić”, u petak joj je uručena i nagrada “Đura Jakšić” za zbirku “U obruču”, u izdanju NB “Stefan Prvovenčani”.

Autorka je niza veoma zapaženih studija knjiga, eseja i kritika, kao što su “Linija dodira”, “Nasleđe sumatraizma”, “Srpski ekspresionizam”... Uređivala je književno-naučne časopise i listove, bila urednica u “Nolitu”, stalna je saradnica uglednog američkog časopisa World Literature Today, profesor je na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

* U kojoj meri se vaša nagrađena knjiga razlikuje od prethodnih zbirki?

- Rekla bih da je zbirka “U obruču” možda moja najličnija knjiga, i u tom smislu je bliska prvoj zbirci “Beskrajna”, dok sa prethodnom zbirkom “Lekcije o smrti” iz 2013. čini neku vrstu diptiha, poetičkog i smisaonog dopunjavanja. “U obruču” je knjiga u kojoj je osnovno egzistencijalno stanje rastanak, odlazak, i to onaj trajni, sa najbližim osobama koje su višestruko odredile moj život i mene kao ljudsko i pesničko biće: pre svega majka i otac, a potom i neki bliski pesnici koji su uticali na formiranje mog pesničkog senzibiliteta.

* Kako je tekao taj razvoj?

- U zbirci “Beskrajna” postavlja se pitanje umnoženih identiteta kroz vreme i prostor, da bih se u poslednjoj ponovo vratila toj temi, od prenatalnog perioda do zrelog doba kroz brojne mitske, ženske i muške figure, ali kao plod neposrednog iskustva gubitka. Opet, u “Lekcijama o smrti” preispituju se granična stanja života i smrti kroz filtere sna, istorije, drugih tekstova, svakodnevnog života, da bi se na kraju bolno konkretizovala.

* Zbirka nosi karakterističan naslov - “U obruču”. Kakav je raspon njegove simbolike?

- Taj naslov je neka vrsta dijaloga sa zbirkom “Otvaranje prstena” Staniše Nešića (1956-2016). U pesmi se postavlja pitanje da li je i kako moguće prevazići kružno, mitsko proticanje vremena i otvoriti ga ka beskraju, ka bestelesnom, sumatraističkom načelu. Ujedno, njegovo negiranje kroz naglu a ne više skladnu smenu godišnjih doba ne samo da otvara kosmičku dimenziju, već čoveka stavlja pred kapije istorijskog vrtloženja vremena, koje se katkad ubrzava, ponekad usporava, ali nas uvek ostavlja same i ranjive, spremne da se “nežno i pokorno stiskamo u obruču”. Motiv obraćanja mrtvima i prisvajanje prostora onostranog, kao i zazivanje seni i duha umrle majke, što je tako potresno opevao Đura Jakšić, prisutni su osobito u poslednja dva ciklusa zbirke. Takođe, teskoba postojanja praćena je i autopoetičkim konotacijama: da li je i smisao poezije u njenoj uobručenosti, zgusnutosti, u nemogućnosti da lako dopre do čitaoca?

* Upravo to je tumačenja tema (auto)ironičnog triptiha “Tuđi stihovi”. Da li je to i pesma o vašem čitanju “tuđih” tekstova?

- Da, svakako. U toj trodelnoj pesmi pokušala sam da se poigram ne samo sa tzv. pesničkom pozom i svojevrsnom tipologijom pesnika i njihovih poetskih svetova, već, pre svega, utiskom koji ostavljaju na čitaoca, odnosno kritičara. Naravno da se u njoj tematizuje i moje kritičarsko ali i obično, čitalačko iskustvo, u kome dolaze do izražaja i izvestan zamor i možda prevelika očekivanja od poezije. Jer taj savez između pesnika i čitalaca samo je povremeno prijateljski ugovor. Pogotovo danas kada imamo hiperinflaciju pesničke reči i dezorijentisanost kritičke opservacije.

* Šta vas sve inspiriše i koliko radite na stihovima, s obzirom na uvreženo mišljenje da pesma nastaje u trenu?

- Ideja o pesmi, nekakav trag u vidu osnovnog tona ili boje, tamne ili svetle, stvara samo određenu mentalnu sliku koja omogućava pisanje tek prve varijante pesme. Sve ostalo je naporan i katkada psihički iscrpljujuć rad. Desi se ponekad, ipak, da jezik u potpunosti prati protok poetske imaginacije i da se pesme slažu “same od sebe”, ali meni se to desilo samo jednom, sa zbirkom “Isijavanje”, koja je nastala takoreći u jednom dahu. Sa zbirkom “U obruču” imala sam baš na samom kraju velikih nedoumica u pogledu njene kompozicije. Činilo mi se kao da su to dve zbirke u jednoj, i morala sam da je rasklopim i ponovo sastavim prema nekim drugim načinima povezivanja pojedinačnih pesama u cikluse.

* Koliko pesnik i kritičar, spojeni u jednoj ličnosti, pomažu, odnosno odmažu jedan drugom?

- Mogu da govorim samo o svom iskustvu, ali mislim da je slično i kod drugih pesnika, makar onih koji su se ozbiljno afirmisali u obe discipline. Da li su to lice i naličje jednog istog posla? I jesu i nisu. Jezik poezije i kritike se umnogome razlikuju, uprkos prirodnoj težnji poezije da ovaploti mišljenje preciznom upotrebom jezičkih slika, dok kritika ispoljava svojevrsnu diskurzivnu praksu i omogućava čitaocu komunikaciju s tekstom. Analitičko-sintetička snaga kritičke misli često računa i sa slikom i metaforom.

* Koje su karakteristike savremene srpske poezije?

- Savremena srpska poezija predstavlja, na sreću, možda i najbolji deo srpske književnosti. Od visokomodernističkog i postmodernističkog pevanja ponovo se kod mlađih autora i autorki aktiviraju različite forme neoavangardnih praksi, kojima se želi ukazati na potrebu za društvenim promenama u sasvim drugačijim istorijsko-

-političkom i globalnom okruženju. Ujedno, postoji i snažna obnova tradicionalnih, neoklasičnih formi pevanja, što je kontinuirana odlika srpske poezije još od devedesetih godina prošlog veka.

* Poezija se malo čita, a nove zbirke neprestano izlaze. Kako objašnjavate taj paradoks?

- U značaj poezije na jednom opštijem planu sumnjao je čak i Bogdan Popović, koji je u predgovoru svoje “Antologije novije srpske lirike” sa primetnom dozom ironije napomenuo da je pesništvo “malo čudan zanat, i izvesno, u svojoj celini, ceni se više no što zaslužuje”. Ovo ukazuje na činjenicu da je sa stanovišta elitne kulture, pesništvo jedna vrsta možda precenjenog atara u koji ne zalazi baš svako, a često je nedostupno i stručnjacima. Pa ipak, izgleda da se održala svest o dubokoj nužnosti poezije i danas.

MAJKA I ĆERKA

* Kakva su vaša profesorska iskustva sa studentima najmlađih generacija, s obzirom na to da i vaša ćerka Katarina Pantović aktivno piše o savremenoj srpskoj poeziji?

- Mlade generacije su više okrenute prozi, pa i teoriji, ali oni, koji poput moje ćerke pišu i tumače poeziju, rade to veoma ozbiljno i posvećeno. U mojim zbirkama uvek se nalazi pesma posvećena njoj. Tako se uloga kćeri preokreće u ulogu majke i na tom složenom odnosu grade se mnogi smisaoni aspekti zbirke “U obruču”.