Živko je kroz život išao bajkom i snovima

SVEČANE projekcije digitalno restaurisanog filma “Lepota poroka” Živka Nikolića (1941-2001) pokazale su se kao kulturni događaji - 29. maja na Kalemegdanskoj terasi, uz deo glumačke ekipe ovog kultnog ostvarenja, daru legendarnog reditelja i scenariste dirljivo su se poklonili i mnogobrojni beogradski filmski stvaraoci. Veče kasnije, u Jugoslovenskoj kinoteci, “Lepota poroka” ispraćena je i ovacijama “obične” publike.

- Presrećna sam, mislim da je ovo moralo da se desi, jer je Živko ostavio velika dela, i sve do sada nije dobio mesto u našoj kinematografiji koje je zaslužio. Zahvalna sam Kinoteci koja je Živku vratila taj dug i njegove filmove proglasila kulturnom baštinom - kaže, za “Novosti”, glumica Vesna Pećanac, supruga jednog od najznačajnijih jugoslovenskih i crnogorskih filmskih autora.

PROČITAJTE JOŠ: Božović: To je bio početak današnjih tajkuna i sponzoruša

Ističući da je i Živku “tamo gore” sigurno beskrajno drago novo vrednovanje njegovih filmova, Vesna Pećanac se na trenutak priseća i nepodnošljive težine njegovog odlaska i poslednjih godina njihovog života.

- Živko nije snimao od svoje 49. godine, uprkos uspehu i nagradama koje su njegovi igrani i dokumentarni filmovi imali u svetu. Francuska akademija nauka godinama ga je stavljala na prvo mesto liste deset najboljih dokumentarista sveta, a ovde niko nije hteo da mu da novac za snimanje novog filma. Ali nije se žalio, bio je tih, dostojanstven, stidljiv, nenametljiv, nikoga nije hteo da opterećuje, i samo sam ja znala kako je to teško preživljavao. Bili smo vrlo siromašni, jedva smo se prehranjivali, jer Živko nije bio praktičan čovek. Bio je sanjar, on je i u životu hodao snovima kao i u svojoj umetnosti. Ali nismo roptali u toj našoj sirotinji, ni od koga ništa nismo tražili, još uvek smo imali u sebi neko zrno radosti, pogotovu Živko.

Živko Nikolić

Kada je preminuo, priseća se Vesna, ljudi iz naše kulture hteli su da ga sahrane u Aleji zaslužnih građana, a on je želeo da “spava” među svojim najmilijima, u Crnoj Gori, pored svojih Ogradica. U dogovoru sa sinovima odlučila je da sahrana bude javna i da onima koji su se ogrešili o Živka da priliku da dođu, da mu zapale sveću i da se “pomire” sa njim, jer je Živko za života uvek sve praštao. Supruga reditelja upamćenog po izuzetnom daru, gospodstvu, šarmu, koja je svojim ulogama i sama ostavila veliki trag (u svim Živkovim antologijskim filmovima, u ostvarenjima reditelja poput Puriše Đorđevića, Jovana Jovanovića, Dragana Kresoje..., u kultnim serijalima TV Beograd, svojoj matičnoj kući Ateljeu 212), posle njegove smrti povukla se iz profesije.

- Nisam mogla da igram, mnogo sam bila besna i mnogo sam patila, a novine su objavljivale izmišljotine, izjave i intervjue koje nikada nisam dala. Išla sam skoro kod svih ministara kulture posle Živkove smrti nadajući se da će mi pomoći, a niko od njih nije hteo ni da me primi. Nije me primio čak ni ministar koji je pre toga bio upravnik Ateljea 212, kuće u kojoj sam penzionisana. Ali prebolela sam sve to, vratila sam se profesiji i svima sam sve oprostila. Kada sam se jednom prilikom srela s tim ministrom, zahvalila sam mu što me nije primio, jer mi je tako, zapravo, mnogo pomogao. Izdigla sam se iz svog jada u jednoj divnoj predstavi, monodrami koju sam napisala i režirala, i uzviknula, kao što govori i njen naslov, “O, kakav divan dan!”.

Predstava je lična ispovest glumice o njenom detinjstvu, odrastanju, porodici, deci, jer, kao što je Živko govorio, “ljudi nose svoj brašnjenik na štapu, i ne mogu pobeći od detinjstva”, a pokazala se kao fenomen - Vesna je do sada igrala 1.875 puta. Od Ateljea 212, pozorišnih scena u regionu, Americi, Australiji, do naših škola, fakulteta, biblioteka..., očaravala je publiku svojom duhovitom pričom i izuzetnim glumačkim darom.

PROČITAJTE JOŠ: Živko Nikolić stvorio kulturnu baštinu

- Iza oblaka je, Bogu hvala, stiglo sunce, a i Živko je opet tu sa svojim digitalizovanim filmovima. S njim sam živela bajku, mnogo je bolelo kada je prestala, i mnogo mi je snage bilo potrebno da se vratim životu. Posle monodrame “O, kakav divan dan”, koja je na zahtev kongresa psihologa i lekara ušla u vaspitni program celog našeg školstva, spremna sam za novu predstavu. Taj trenutak sam jako dugo čekala, jer će to biti moja i Živkova ljubavna priča. Terali su me da napišem knjigu o njemu, ali to ne mogu. Mnogo ružnog su mu uradili neki ljudi, a mene to ne zanima, neću uopšte da se podsećam teških stvari. U predstavu o nama ući će samo ono što je bilo lepo, jer čovek sam bira s koje će strane posmatrati život. Ova priča će biti pogled s one druge, lepše strane, kako je i Živko do kraja hranio svoje snove - ističe Vesna Pećanac.

Vesna Pećanac i Petar Nikolić / Foto Igor Marinković

I BERGMAN MU SE DIVIO

SIN Živka Nikolića, Petar, koji je i sam završio akademiju za pozorišnu i radio režiju, seća se svog oca kao čudesnog umetnika, čoveka drugačije “frekvencije” od svih ljudi koje danas možemo da sretnemo.

- Živko je imao jedan mir, blagost, svaka njegova reč je bila umilna, iskrena, i nijedna nije bila ni višak ni manjak. Mislim da je znao da je napravio filmove koji će trajati večno, bez obzira na sve muke i probleme koje je imao u ovoj našoj sredini. S dobronamernim humorom govorio je o našim zabludama vezanim za poimanje života, patrijarhalnu tradiciju, za naše odnose s drugim ljudima, s crkvom, sopstvenim telom. Bergman je, recimo, za njegov film “Jovana Lukina” izjavio da je to najbolji portret žene urađen na filmu - ističe Petar.