LJubodrag Janković Jale: Fantazije sa zvukom Balkana

AKO vas slika ne veže, ne pobudi znatiželju da joj se vraćate i otkrivate nove stvari, onda je ona dekorativni plakat. Najviše volim kada mi ljudi kažu da uvek vide nešto drugo, novo, na mojim delima, jer je cilj da se uspostavi dijalog - kaže, za "Novosti", veteran naše likovne umetnosti Ljubodrag Janković Jale. Više od stotinu njegovih slika u Umetničom paviljonu "Cvijeta Zuzorić" i više od 50 crteža u Galeriji ULUS-a upravo "razgovaraju" sa gledaocima, na retrospektivi koju su organizovali ULUS i Fondacija "Plavo" Nikole Stojčevića.

- Da se ponovo rodim, opet bih bio to što jesam - priča slikar rođen 1932. godine u Pirotu. - Kada čovek nešto iskreno i žarko želi, kada je zaljubljen u ono što radi i ima veliku radoznalost da ostvari svoje ideje, nema te prepreke koja se ne može preskočiti.

* Od početka se bavite ljudskom figurom?

- Nema ničeg savršenijeg od čoveka, pa zašto bi njegova figura bila prevaziđena u likovnoj umetnosti? U pronalaženju sopstvenog izraza, u zdušnom kopanju da bih došao do svog rudnika lične poetike, bilo je i kriza. Nije bilo jednostavno, ali je zahvaljujući velikoj ljubavi i upornosti sve išlo postupno, čudesno logično, ali sigurno, nekim stepenicama. Bilo je i velikih provera, a došle su i pohvale i nagrade. Primao sam ih s rezervom, ali su bile dobre za trenutke malodušnosti, neminovne u toj dinamici razvoja...

* Figure ste uronili u trave, vode...

- Sadržajno, to je ambijent u kome čovek egzistira i predstavlja i moj odnos prema prirodi. Sa druge strane, za čoveka koji ume da gleda i razaznaje stvari, to je jedna likovna potka, koja ima čisto estetski karakter. Pokušavam da taj element bude paralelno utkan i doprinese ravnoteži između likovne atraktivnosti i sadržaja slike, kao neke poetske borbe.

PROČITAJTE JOŠ - Ljubodrag Janković: Važno je da duša ne obajati

* U radove ste utkali i mitologiju?

- Ona je prisutna, ali, prema mišljenju istoričara umetnosti, kritičara koji se bave mojim slikarstvom, u njemu je naglašena ta nota snage i istrajavanja uprkos svim nedaćama, pa ono ima jedan zvuk neke naše balkanske atmosfere.

* Za vaše stvaralaštvo vezuje se i odrednica fantastike, odakle potiču te vizije?

- Čar stvaralaštva je i bezdan njegove nedefinisanosti. Lepota je provokativna i goni nas stalno da unosimo novine i neviđene sadržaje. Prijatelj koji me je iz moje Jagodine doveo u Beograd, slikar Ljubiša Petrović, pitao me kada sam prolazio kroz tu ranu fazu obojenu pesimizmom odakle mi ti tamni tonovi. Nije mu bilo jasno, jer je poznavao moje roditelje, smerne i skromne ljude, majka mi je bila domaćica, negovala tri sina, tata radnik. Ni ja to nisam mogao da dokučim. Svojevremeno je Mira Trailović rekla da je pozorište jedan složen, komplikovan i fantastičan koloplet stvari, a između svega toga kao koheziona sila provlači se tajna kao faktor. Čak i sam pojam talenta, koji je kompleksan i sadrži bar deset ključnih komponenti, poseduje i tu tajnu do koje ne možemo nikada doći. Za neke je ona možda i ključna, za mene ne baš toliko.

* Šta sve čini talenat?

- Pre svega fizičko i mentalno zdravlje, etičnost. Tačnije poštenje, prema sebi i drugima, jer bitanga ne može da bude dobar slikar. Potom perfektno izučen zanat, istrajnost, uz koju idu vrednoća i marljivost, upornost i kreativno-inventivna sloboda, kako bi rekao Pikaso. Jedno apsolutno oslobađanje i sposobnost za otvoreno rađanje ideje, koju možete da žackate i provocirate na razne načine. Uz sve to potrebni su i uslovi za rad, ali i ulaganje da bi se realizovao talenat. Studentima sam savetovao da kada počnu da prodaju radove, od prodate slike 75 odsto ulože u materijal za nova dela. To sam im pričao iz iskustva, s tim što sam ja bio "alav" na posao, pa sam paralelno sa slikarstvom radio i grafiku, skulpturu, fotografiju.

* Crtež vam je, ipak, bio posebno važan?

- Nije nikakva moja izmišljotina da je crtež alfa i omega u slikarstvu. On je struktura ideje. Ako ideja nema strukturu kroz koju će da se izrazi, onda ona pada, postaje amorfna, rasplinuta i nečitljiva. U mojoj generaciji, i na Likovnoj i na Primenjenoj akademiji, negovana je fama o crtežu kao temeljnoj disciplini. Crtalo se svuda, u parku, u menzi, na Kalemegdanu, ekskurzijama, u kući. Crtež je bio veliki kult.

* Jesu li ljudi slučajni prolaznici na Zemlji, kako ste zapisali na margini jednog crteža?

- Voleo bih da nisu, ali to je napisano u trenutku mog elegičnog raspoloženja. Prvi put sam sada izložio seriju istraživačkih krokija i crteža, nastalih metodologijom provokacije i autoprovokacije, u kojima uranjam u neke nepoznate svetove, nalazim nove forme, a potom pravim izbor tema, oblika, gotovih rešenja, koje prenosim na velike formate. Nema dana u godini da nešto ne nacrtam.

* Ne napušta vas radni elan?

- Ljudi se pomalo čude da još radim, a ja kažem da samo proveravam da nisam zaboravio. U poslu, koji je svojevrsna likovna poezija, godine ne predstavljaju ništa. Mogu to da posvedočim: pre 25 godina sam se penzionisao, a u te dve i po decenije napravio sam svoje ključne radove.

* Zašto su likovni umetnici najveći gubitnici tranzicije?

- Tako je ispalo verovatno jer živimo u vremenu gde su primarni politika, sport i zabava. Slikarstvo je evidentno u ćorsokaku. Ima dosta manifestacija i izložbi, ali prema nekom mom uverenju, sve je to puka osrednjost, kič ili polukič. Jedna katastrofa, nažalost. Ali nevolja nikada ne ide sama. Nemam ništa protiv svih "izama" koji su se dogodili, novih medija, ali mi od 2000. imamo čudnu situaciju da većina galerija u Beogradu nije dostupna slikarima, već samo novim tendencijama. Jedino je ULUS, koji nema para da preživi, većinski sastavljen od ljudi koji se bave klasičnim slikarstvom i vajarstvom.

PROČITAJTE JOŠ - Ljubodrag Janković: Žena je centar mog kosmosa

* Fakultet primenjenih umetnosti, na kome ste se školovali i predavali od 1962, upravo je proslavio 70 godina postojanja...

- Naši divni profesori, osnivači akademije, sposobni i veliki znalci mnogo su ulagali u našu generaciju, koja je od njih prihvatila štafetu i nastavila dalje da razvija instituciju koja je prerasla u fakultet. Što bi rekao profesor Pavle Vasić, FPU je već davno dobio pravo građanstva. Pokazatelj onoga što je taj fakultet dao za ovih 70 godina je da diljem Evrope i sveta imamo izvanredne stručnjake - dizajnere, arhitekte, kostimografe, scenografe, koji pronose glas o nama.

SIGURAN SISTEM VREDNOSTI

KADA čovek nema kulturu i obrazovanje, onda ne može da stvori kriterijume - tvrdi Janković. - Ako nemate formiran odnos prema stvarima, siguran vrednosni sistem, nemate ništa. Bez toga ne bih mogao da slikam, jer ne bih imao odnos prema tome što radim. Ali ne bih mogao ni bez prijatelja, kojih imam na desetine, koji mi otvoreno kažu, kada dođu u atelje, da li je ono što radim dobro, ili nešto što mogu odmah da premažem i bacim. Ili, ocene da je to nešto što se ne prodaje. Tu onda nema dileme. Takav odnos sam imao sa Žikom Pavlovićem, Dragoslavom Mihailovićem, Bogdanom Kršićem, dečjim psihijatrom Svetomirom Bojaninom...