Jadranka Jovanović: U skupštini učim ono što nisam na sceni

PROVOKACIJE u mom umetničkom životu se nikako ne završavaju, ali znam da mi je sve što se dešava sa razlogom namenjeno. Još se nisam osvestila posle "Pepeljuge", a već me 12. maja očekuje novi pevački i fizički izazov - "Moć sudbine" i rola Preciozile, ništa manje zahtevna.

Ovako govori naša operska diva, mecosopran Jadranka Jovanović, koja je nedavno, i na sopstveno iznenađenje, nanovo trijumfovala kao Rosinijeva Pepeljuga, dvadeset godina posle premijere te revolucionarne predstave u režiji Jagoša Markovića.

- Odluka da se posle dve decenije vratim u "Pepeljugu" bila je veoma rizična, ali ta luda hrabrost donela mi je i ništa manje ludu radost uživanja u Rosiniju. Nakon ove Pepeljuge, koju sam otpevala u 20 godina starom, izbledelom kostimu, sagledavam da su se neke stvari u mom životu zaokružile.

* A kako biste, posle dve godine u Skupštini Srbije, sagledali svoj politički angažman?

- Vrlo sam srećna zbog stečenog političkog iskustva, bez obzira na to kako se sve završilo i ma kako bilo shvaćeno, uprkos neprekidnom omalovažavanju skupštinskog života i političkog angažmana umetnika. Za mene je skupština potpuno novo životno poglavlje, ekstremno zanimljivo i poučno, te to iskustvo i shvatam kao dar.

Posle ovako dugog, bogatog i divnog umetničkog puta, koji je sadržao i mnogo prepreka, udaraca, korigovanja i promišljanja - dato mi je celo jedno novo polje. Smatram se povlašćenom prilikom da učim o životu, ljudima, politici, društvu, izbliza i iz jedne nove ravni - političke a ne umetničke.

* Da li je učešće u radu Skupštine u vama probudilo neke, ranije zapretene, političke ambicije, ili ste zadovoljni učinkom na trenutnim pozicijama?

- Ako i u umetničkom svetu postoji nekakvo nadmetanje, ovo takmičenje koje se odvija na polju politike mnogo je moćnije i opipljivije. Posmatram u parlamentu ljude, i ništa mi ne promiče, ni istopartijska rovovska borba, ni ambicije... Moje su ambicije zadovoljene u umetnosti te nikome tamo nisam pretnja, ali razumem da se nečija stremljenja tiču političkih funkcija. Osećala sam povremeno i strahove drugih, strepnje koje bivaju umirene mojom odmerenošću, mirom, potpunim odsustvom rivaliteta i potrebom za neisticanjem koja je sasvim iskrena, budući da sam na sceni celog života "istaknuta".

* Član ste skupštinskog Odbora za dijasporu...

- Najviše sam se našla u radu tog odbora, vrlo harmoničnom i efikasnom, i kao šef delegacije Narodne skupštine pri Parlamentarnoj skupštini frankofonije. Kao član Odbora za kulturu i informisanje smatram da sektor kulture mnogo pati jer je vezan za informisanje, da bi kultura procvetala u spoju sa, recimo, turizmom.

* Jeste li, ulazeći u politiku, smatrali da ćete kao pojedinac moći više da uradite, da li ste imali nekih iluzija?

- Iluzija je upravo to da pojedinac može bilo šta epohalno da uradi, sistem funkcioniše tako da su stvari podložne većinskom stavu i odlukama. Sve više uviđam da je ono što nazivamo demokratijom i na šta se toliko pozivamo poprilična demagogija i utopija - neophodno je poštovanje, svakako, kao i trud da što više dobrog bude dostupno što većem broju ljudi, no čini mi se da ono što nazivamo demokratijom naprosto nije u prirodi čoveka.

* Kako se odlučuje kada je kultura u pitanju?

- O kulturi i dalje većinski ne odlučuje vladajuća koalicija, već, makar i iz pozadine, odluke donose predstavnici prethodne vlasti. Moram da primetim i da su oni koji se smatraju demokratskim blokom mnogo manje tolerantni od onih koji se nisu gurali da se po svaku cenu nazovu demokratskim, da je današnja pozicija u sektoru kulture manje ostrašćena u odnosu na one koje smo imali posle 2000. - čast izuzecima.

* Koliko jedan umetnik, bio politički angažovan ili ne, može da utiče na bolji imidž zemlje?

- I pre prisustva u Skupštini, čak i više jer sam tada imala "slobodne ruke", uvek sam, u svim prilikama, prilikom susreta sa stranim zvaničnicima govorila svoju istinu. Nikada ništa nisam prećutkivala, imajući i tada svest o tome da je bolje da im to kažem ja nego neki političar.

* Kakav je efekat?

- Nijedan od tih stranaca ne može i neće zaboraviti susret sa umetnikom, ne lokalnim već internacionalno ostvarenim, čije snimke nastupa na svetskim scenama može pogledati na "Jutjubu". Mudro je iskoristiti takvog umetnika - sjajno je što se sve što se slilo u ime Jadranka Jovanović ovako na najlepši način vraća mojoj zemlji, koja me je školovala i dala mi sve.

Ja sam apsolutno srpski produkt, sa imenom i prezimenom koje nikad nisam promenila, iako su postojali ozbiljni pritisci, pa i prilike. Nisam postala Adrijana Đovanini, već sam ostala Jadranka sa ovim, dugačkim i rogobatnim prezimenom, jedna od miliona Jovanovića. To samo ukazuje koliko je truda trebalo uložiti ne bih li kao takva postala prepoznatljiva.

* U čemu se ogleda taj vaš doprinos na spoljašnjem, a u čemu na unutrašnjem planu, u skupštinskom životu?

- Znam koje je poene našoj zemlji doneo moj nastup sa Luksemburškom filharmonijom i ponosna sam što se svetski kongres frankofonije u Luksemburgu završio rečima zahvalnosti meni, ali pre svega - Srbiji. Članovima delegacije Južne Koreje otpevala sam pesmu na korejskom, dok sam u Kini pevala na kineskom jeziku...

U skupštini sam nepokolebljiva u stavu, ali i neostrašćena, izrazito sam svoja i kao takva nikom ne odgovaram - niko nije srećan sa mnom, ni pozicija ni opozicija. Previše sam inovativna, duhovna, promišljena za borbu, "fajt" kakav se očekuje i podrazumeva u skupštinskom životu. No, "fajt" je moguće voditi na različite načine - nekada su "tihe" metode efikasnije i jače. Ako sam takvim svojim pristupom i nastupom makar za nijansu doprinela tome da se neko drugi suzdrži od ostrašćenosti, ako je neko samo na trenutak zaćutao ne izrekavši reči koje je zaustio da kaže - to je za mene uspeh.

* Kao izraziti individualac nikako se ne uklapate ni u ideju o "podizaču ruke"...

- Želim da ostanem časna osoba, pre svega, stoga mi se dešavalo da glasam za predlog opozicije, poput onog o Jasenovcu, jer nisam mogla drugačije. Niko mi otvoreno nije to rekao, ali verujem da mi mnogi zameraju, no mogu i da me streljaju ili zatvore, ali ja moram da ostanem dosledna sebi i svom srcu. Ja nisam u grču, međutim mnogi političari nemaju tu privilegiju da žive u harmoniji. To je i nemoguće za svakog ko se odvaži da, u trenutku ovog strašnog brodoloma Srbije, nasukanosti, nemoći, pokuša da, u nekoj budućnosti, sve nas uvede u nekakvu sigurnu luku. To je užasno teško, a ljudi to ne vide, često i ne žele da vide iako spremno kritikuju svaki pokušaj i napor u tom smeru.

* Smetaju vam neosnovane kritike?

- Vrlo smo mrziteljski nastrojena nacija, ljudi olako izgovaraju kritike i love greške sedeći u udobnoj fotelji, ili u gledalištu, svejedno, neoznojeni - dok mi izgaramo na sceni u goloj vodi, u kostimima, sa mokrom kosom pod perikama...

* Šta je ono što ste i sami tek sada, izbliza, uvideli, a tiče se umeća rukovođenja i politike?

- Izbliza vidim kako ništa ne znam o vladanju, koje ne podrazumeva samo crno i belo. I sama sam ranije imala prilično kritizerski odnos prema političarima, dok nisam uvidela kolika je hrabrost potrebna onome ko se prihvati da vodi ovu zemlju, koliko tu treba promišljati, korigovati se, osluškivati... To može samo osoba spremna da zarad odgovornosti prema naciji žrtvuje sve - porodicu, zdravlje i dušu, osuđujući sebe na večni nemir i preispitivanje da li je nešto dobro ili nije.

* I kad je istina, generalno, na našoj strani...

- Istina jeste snažna i nepobediva, ali u međunarodnoj pulsaciji događaja, gde vam marketing kroji mnogo toga, morate biti spremni da svoju dušu zatrujete mnogo čime, samo uz svest da morate da sprovedete jedan narod da preživi. Srećna sam što ne vodim naciju, jer ja bih, ovakva kakva sam, sigurno stradala, posle pet dana bih se razbolela i umrla.

* Nisu svi tako odgovorni...

- Uvek ima i onih koji razmišljaju "ja tebi, ti meni", mešetara, i takvi su najlakši za saradnju. Kod onih s kojima se sve možete dogovoriti, sve je jeftino. Sa mnom nema pogodbe, (k)od mene nema nikakvog traženja, očekivanja ni od koga, i kao takva nisam poželjna nikome. Osim narodu, a to je velika stvar. Ljudi ne smeju da izgube poverenje, veru u to da se može i sme biti svoj. I verovatno upravo zbog toga ja, ovakva, i moram da postojim. Iako je mnogo i skupo i rizično biti svoj i imati svoj stav.