Jagoš Marković: Pozorištu se vraćam da dušu ogrejem

POZORIŠTE, u koje sam još kao dete ušao, bilo je za mene mnogo toga u životu. Bilo je igra. Bilo je hram bezbedan od nedaća sveta, a u nekom trenutku bogami i mesto gde sam hteo da se dokažem društveno, kao muškarac koji u mladosti ima potrebu da osvoji svoj kvadratni metar sveta, nema to veze sa umetnošću, ali ima sa tim šta je sve za mene (bilo) pozorište. Bilo mi je često i uteha - dolazio sam toliko puta tužan i sam, i sad često umem da dođem kada sam najranjiviji, i to baš na operske predstave. Zamotan u neki đubretarac, šćućurim se uz jedna moja vrata, kraj razvodnice, ćutim i gledam. I slušam. Dušu svoju tamo ogrejem, sa samim sobom se konektujem, i podršku dobijem... Sve je to za mene pozorište.

PROČITAJTE JOŠ: Nušić u Narodnom, Turgenjev u JDP

Ovako o svojoj ljubavi, pozivu, profesiji, životu oličenom u teatru, govori Jagoš Marković, juče ovenčan uglednom Nušićevom nagradom. Sinoć je drugo izvođenje doživela i Rosinijeva opera "Pepeljuga", koju je posle gotovo dve decenije ovaj reditelj obnovio na sceni nacionalnog teatra.

PROČITAJTE JOŠ: Povratak Sterije među Srbe

- Obnovili smo "Pepeljugu" da bi se vrednosti čuvale. Samo se ruši, tone i propada naša kultura. Treba čuvati, zrno po zrno... A šta će nova "Pepeljuga" doneti? Nadam se, lepotu. Duha, pre svega.

* "Vraćamo se Rosiniju da dušu ogrejemo", rekli ste. Da li nam je to ogrevanje duše neophodnije danas ili onomad, s kraja nesrećnih devedesetih?

- Uvek je isto. Čovek je čovek. I jadan, i srećan, i pogubljen, i nezahvalan, i uplašen. Mene zanima čovek, pojedinac, više nego vreme. Sva su vremena teška, samo na različit način, a poređenja su kobna. U svemu.

* Šta vas je onaj prvi put navelo da se prihvatite operske režije?

- Moja velika ljubav za operu. Čekao sam godinama. Mislio sam tada da ću više raditi opere. Sve što sam ja u svetu opere je dozvoljeno (to mi reče kuma Maja Piščević, i istina je). U sve to mene je pozvao Nebojša Bradić, hvala mu, i nagovorio me. Ja malodušan čak mislio i da odbijem. Nisam odmah osetio muziku. Iz straha. Od velikog poštovanja prema operi. No slušajući i slušajući, iz noći u noć, danima i nedeljama, ušao sam u priču, u muziku... I onda je krenulo, ali ne odmah, usledila je velika priprema. Uz svest da ja ne čitam note. Dakle, krenuo sam od nuline nule. Tako da sam, pred prvu probu, maltene znao napamet celu operu! Ništa bez rada, ništa i nikad. Sve je to obogatilo moj život. Pričam ovo sa zahvalnošću, za sve njih, i onda i sad. To što muzika može da da čoveku, neizrecivo je. Doslovno neizrecivo.

* U čemu je tajna onolikog, do danas neuporedivog uspeha "Pepeljuge"?

- Nisam vlasnik istine i neću da se gordim, ima dela koja će uvek ostati tajna pa neka i ovo ostane tajna. Opet, mogao bih da nabrajam do sutra, jer nezamislivo se mnogo faktora tu steklo ne bi li "Pepeljuga" doživela onoliki uspeh. Retke su, vrlo retke, takve predstave.

Reditelja nema bez drugih, ne postoji. I stručnost i znanje i dobrota svih tih dobrih pozorišnih ljudi utkani su u svaki kadar i scenu jedne režije. Toliko je ljudi u jednoj operi, i svaki od njih, od onog koji povlači zavesu preko svakog člana hora i orkestra do dirigenta (onda maestra Dejana Savića, sada Ane Zorane Brajović) ili predivne Jadranke Jovanović i vlasuljara, Balestre i Tabačkog, inspicijenta Vesne i asistenta Branke, Kerkez i Jović, Andrića i Babića, ima svoju važnu ulogu - i kako onda da nemamo emociju jedni za druge, kada jesmo porodica? Sve je to iznad novca, para nema pa nema u pozorištu otkako sam se rodio, iznad uslova... Uslovi, to su ljudi.

* Šta mislite o "operskom trendu da su pevači sve češće u senci velikog rediteljskog imena?

- Prirodno je da veliki reditelji, poput Tarkovskog, Zafirelija, Viskontija... rade operu, šta drugo? To je samo dokaz tvrdnje da je opera sam vrh, sublimacija svega. Međutim, gnušam se tih odrednica ko je u čijoj senci i borim se protiv svih tih duboko nečasnih načina mišljenja, stvaranja rivaliteta i poređenja. Nema ništa od opere bez velikih pevača, ali bogami ni bez reditelja. Lepota opere i jeste upravo u tome što smo svi tu, za sve ima mesta, i mora ga biti. Jedan talenat nikada ne smeta drugom, oni se dopunjuju, i u tom dopunjavanju leži jedan od odgovora na pitanje o uspehu "Pepeljuge".

* Juče vam je uručena i Nušićeva nagrada za afirmaciju dramske klasike, postoje li tu ograničenja, estetske, zanatske, moralne prirode?

- Ne, ne i ne, moji su odgovori na pitanje postoje li ograničenja osim kada je reč o tim poslednjim, o moralnoj granici i unutrašnjoj zapitanosti. Sloboda uvek nosi odgovornost. Moju ličnu slobodu niko mi ne može oduzeti, bez nje ne bih ni radio ni postojao. Ipak, kao reditelj polaziš od jednog sveta koji ima autentičan koordinatni sistem, imaš pred sobom svet jednog Rosinija ili jednog Nušića, koji moraš poštovati. Reditelj je tu da opsluži taj svet pre svega, pa onda ide dalje, i ja o tome imam duboku svest. A posle toga dalje je takođe beskraj. Koliko te ima, toliko ideš...

* Da li ste sa sobom vodili razgovore o tome dokle se sme dirati u klasiku?

- Vodio sam sa sobom razgovore, duge i iskrene, i to oduvek, ali ne o tome sme li se dirati u klasiku, već tragajući za odgovorom na pitanje da li ja to mogu? Kada mi je (kao 23-godišnjaku) divni pesnik Ršum, tadašnji upravnik pozorišta "Boško Buha", ponudio da režiram mog prvog Šekspira, najpre sam odbio. No, tada je u Narodnom pozorištu gostovala poznata engleska trupa, Kenet Brana i Ema Tompson igrali su Šekspira, a ja sam pošteno porazgovarao sa sobom i shvatio da ja to mogu i tako sam dobio i uradio San letnje noći. To je za mene ostalo suštinsko pitanje ne da li sam dorastao nečemu, već da li ja to mogu. Nismo niti možemo biti svi za sve, niti u svakom trenutku...

* Šta smatrate svojim najvećim, pojedinačnim dostignućem na tom planu afirmacije dramske klasike?

- Ne razmišljam u tim kategorijama, i ne bi trebalo da razmišljamo o tome šta smo najbolje uradili već šta smo i koliko smo dali. I da li smo dali. Verujem da je razmišljanje o sopstvenim dostignućima početak kraja za svakog ko nešto stvara. Došlo je do ozbiljne zamene teza u vezi sa tim: nismo mi tu da bismo nešto pravili i postizali, pozorište ne postoji da bi reditelji režirali, niti da bi glumci glumili a pevači pevali. Teatar postoji zbog publike, i u tom sadejstvu počinju to čudo, magija i lepota... Ili ne počinju. Sve će se zaboraviti, večno je samo pozorište: ostaće publika i glumci i pevači, Rosini i Nušić. I tako i treba da bude. Privid je da je pozorište stvar trenutka, da je efemerno... Mira Stupica govorila je da ostajemo upisani u klimi vremena, no Mira je bila skromna, ide to dublje, u samu dušu, pa od usta do usta poput narodne pesme.

PUBLIKU NE POZNAJEM, ALI JE OSEĆAM

* ZA koga radite, ko dolazi u pozorište?

- Ne ide u pozorište publika ovih bestidnih rijalitija, ne odvajaju ti ljudi u teškom vremenu nemale novce za pozorišnu ulaznicu, već publika dolazi u teatar iz duboke duhovne i estetske potrebe. Ja tu publiku ne poznajem ali je osećam, i za njih radim. Ne za onaj Beograd sa pozivnicama za premijere, već za Beograd koji sluša muziku, koji čita, koji se stidi da bude poznat na ovom, žao mi je što moram tako da kažem, poluprovincijskom korzou u koji se pretvaramo... Svest o tome da postoje oni koji nabave ulaznice za treću galeriju ili napune četvrtu galeriju na baš svakom izvođenju "Ožalošćene porodice" ili "Pepeljuge", to mene drži, daje mi dodatnu energiju, na njih mislim kad radim, na taj Beograd koji je sklonjen u drugi, treći plan.

MENE NIJEDNO DELO NE ČEKA

* A šta je ono što tek iščekujete, delo za koje verujete da "čeka" da ga upravo vi vratite na scenu?

- Mene nijedno delo ne čeka, dela imaju pametnija posla. A ja očekujem mnogo toga, uvek i samo od sebe. Najpre, da i posle ovolikih godina imam sve vrline početnika, pre svega žar. Da se iskustvo i znanje, kojih nikad dosta, ne pretvore u rutinu. Pozorište prašta greške, ne prašta neveru, a rutina je nevera. Primećujem da mi iskustvo nije nadjačalo temperament i strast. Samo ja mogu znati da li iza mene stoje ikakve interesne grupe, a iza mene niko ne stoji. Zato sam odista, ne iz kurtoazije već iskreno, duboko zahvalan za sve svoje režije, početke, uspehe, nagrade, jer meni niko ništa ne mora da da. Potpuno sam sam, svoj i slobodan. I tako već mnogo mnogo godina.