DA i uloga maćehe (i to Pepeljugine) može biti "naj", pokazala je na delu Katarina Gojković: ovaj glumački zadatak u Pozorištu "Boško Buha" doneo joj je nedavno nagradu za epizodu na Međunarodnom dečjem "Naj, naj, naj" festivalu u Zagrebu. Ali, ona je već u novom "kostimu" - Marijanine dadilje u "Robinu Hudu", kojeg ovih dana uveliko priprema za "Buhinu" scenu reditelj Veljko Mićunović.

Tako je, za razliku od mnogih kolega, poznata glumica napravila obrnuti krug. Karijeru je počela s velikom klasikom u "velikom" Jugoslovenskom dramskom, sredinom devedesetih otišla u Ameriku (u kojoj je, sticajem okolnosti, i rođena), da bi se posle šest godina vratila u zemlju, postala slobodni umetnik i zaigrala u predstavama koje su pokazale njen višestruki dar, mjuziklima "Čikago", "Jadnici", "Glorija", "Rebeka", "Ljubav i moda"... Tek onda krenula je na svoj bajkovit put, u dečji teatar.

- Od novembra sam u "Buhi" na paušalu, a bože zdravlja, valjda ću biti i u ansamblu. Došla sam na Mandin poziv, i prva predstava bila je "Dan odluke" na Večernjoj sceni. Usledile su "Pepeljuga", "Uspavana lepotica", "Florentinski šešir", "Čarobnjak iz Oza" - s vedrim i iskrenim osmehom kaže lepa kći Cuneta Gojkovića, čiji talenat je nesporno nasledila. - Život me je prvo odveo u JDP. S Mijačevom "Valjevskom bolnicom" ušla sam u ansambl. Posle odlaska u SAD i šestogodišnje pauze, moj drug Gorčin Stojanović me je sa "Lulu" vratio na istu scenu.

PROČITAJTE JOŠ - Zahvalnost "princu poezije" (FOTO)

U AMERIČKU avanturu otisnula se u trenutku kada je bila u punom glumačkom uzletu i već osvojila značajan repertoar. Ipak, ne kaje se:

- Nije mi ni zbog čega žao. Shvatila sam koliko su pauze za mene životno važne. Uz sina Sergeja bila sam u najvažnijim godinama njegovog odrastanja, s dovoljno slobodnog vremena. Danas je on mladić, sedamnaestogodišnjak... Trebalo mi je da se udaljim od pozorišta da bih mogla da mu se vratim. U trenutku kada sam imala dvadeset dve predstave na mesečnom repertoaru, počela sam da gubim strast za ovaj divni posao. Nisam htela da varam ni sebe, ni publiku. Digla sam sidro, a vratila sam se kad je Sergej stasao za vrtić.

Za sebe kaže da bi mogla da "umre" uz "Te tvoje oči zelene" ili "Nestaćeš iz mog života"




Odlazak iz zemlje, kako kaže, omogućio joj je drugačiji pogled na stvarnost. Jer, izmeštanje iz zone komfora uvek je dobro iskustvo:

- Bio je to hazarderski čin, ali ja sam osoba koja je uvek spremna na rizik. Otkrila sam prioritete, više ništa ne mistifikujem niti sebe vidim u lažnom, zlatnom ramu. Vratila sam se s ponovo probuđenom strašću za glumu, sa svešću da smo uvek na početku i da se svemu treba davati do kraja. Rutina je opasna stvar. U tom smislu, svejedno je da li sam boravila u Americi ili da sam to vreme provela negde ispod Kosmaja... Nisam išla da ostanem. Ja sam vam kao stara Indijanka, umem da pokupim stvari na leđa, prebacim ogrtač i idem dalje. Gde je blaži vetar, tu se skrasim. Želja za novim početkom, moj je životni aksiom.

Gojkovići, Predrag i Lela sa ćerkama Katarinom i Natašom, pre nekoliko godina

LjUBAV prema glumi otkrila je još kao dete u dramskom studiju Mike Aleksića. Ipak, uz ovog pedagoga savladala je i neke druge životne lekcije:

- Mika je moj treći roditelj. Neobično veliku ulogu odigrao je u mom životu. Naročito kad se uzme u obzir da je moj otac radio divan posao, ali je mnogo odsustvovao od kuće. Znala sam da ga budem željna. Mika je pomogao u otvaranju moje duše prema svetu, kreativnosti, a najviše mu hvala što mi je hranio samopouzdanje, na najbolji mogući način. Nisam bila stidljiva devojčica, ali Mika je umeo neprikosnovenim autoritetom da artikuliše moju energiju. Naučio me je kako da se postidim, da znam šta je mera, samokontrola, da pronađem sebe u prostoru i vremenu. Danas to znanje pokušavam da prenosim dalje u školici glume "Prvi koraci".

Naša glumica ističe da se i danas oslanja na svoja četiri stuba autoriteta - posle Aleksića, veliki uticaj su imali njen profesor Milenko Maričić, Jovan Ćirilov i Dejan Mijač. Posebno mesto, naravno, pripada tati Cunetu, kojeg je izgubila pre devet meseci:

- Kad umre roditelj, shvatimo da smo nekako mali, krhki, da je dete u nama izgubilo zaštitu. Život je jedna lepa, opasna, ali i naporna plovidba. Teši me činjenica da sam mnogo vremena, pogotovo poslednjih godina, provela sa tatom i mamom u pokušaju da im uzvratim svu ljubav kojom su me obasipali. Ostalo mi je samo žao što nas dvoje nikada nismo ušli u studio i napravili zajednički snimak. Ali i toga će biti, istina, na drugačiji način, zahvaljujući tehničkim mogućnostima... Žao mi je i što je otišao brižan jer nemam platu. Jelo ga je što sam sama sa sinom, bez te vrste sigurnosti. Kad sam mu rekla da me je Manda zvao u "Buhu", celo po podne preplakao je od sreće... Postoje četiri njegove pesme zbog kojih bih mogla da "umrem" kad ih čujem: "Te tvoje oči zelene", "Nestaćeš iz mog života", "Samo jednom srce ludi" i "Aj, čija frula ovim šorom svira".

Foto Privatna Arhiva

IPAK, svakodnevni susreti s najmlađom publikom lek su za svaku dušu. Izazov, ali i posebna odgovornost:

- Deca su ozbiljna publika. Kod njih nema foliranja. Imala sam veliku tremu kad sam prvi put zaigrala pred decom u "Pepeljuzi", i to kao maćeha. Kad probudim njihovu emociju, znam da sam na dobrom putu. Najslađi su mi glasni komentari iz gledališta, spontani smeh i uzdasi. To što mi se danas dešava u dečjem pozorištu jedna je plemenita avantura...

ŠLAG NA TORTI

- DEČJE pozorište veliki je izazov za oformljenog glumca. Meni se desio kao šlag na torti, posle klasičnog repertoara i rada u muzičkim predstavama. Kao i u životu, posle određenog iskustva vratite se suštinskim stvarima. Hvala našem anđelu Mandi što mi je pružio mogućnost da se ponovo zaljubim u sopstveni posao - ističe Katarina Gojković.

NAJDRAŽI ŽANR

MJUZIKL je moj najdraži žanr. U njemu se najkomotnije osećam. Imala sam sreće da mi se dese svi ti divni naslovi, posle predstave "Lulu" u kojoj sam pevala. Volela bih da i jedan režiram - "Meri Popins". Već znam i ko bi bila Meri u mom mjuziklu - kaže glumica.