Dnevnik zabluda: Kultura sećanja

Tek što je najznačajniji član žirija na konkursu za izradu spomenika Zoranu Đinđiću u Beogradu, slikar Vladimir Veličković, neuverljivo pokušao da stavi tačku na optužbe protiv žirija i prvonagrađenog autora Mrđana Bajića za nepoštovanje propozicija konkursa, usledio je i drugi spor oko značenja simbola prvonagrađenog rada na konkursu gde je Veličković takođe nosio odgovornost najreprezentativnijeg člana žirija. Radi se o nadmetanju za spomenik Stefanu Nemanji u Beogradu, gde je usvojeno rešenje ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikova.

Dva spomenika predstavljaju estetsku i kulturnu suprotnost. Bajićeva “Strela” je znak sa elementima trgovačko-marketinškog žiga izrađen u lokalnoj verziji pop arta, stila primerenog masovnoj kulturi. Spomenik se poigrava banalnim elementom strele, primenjujući ga na neodgovarajući način radi prenošenja političke poruke. Rukavišnjikovljeva zastarela akademska skulptura predstavlja primer ruskog novog realizma, stila koji korene posredno vuče iz socrealizma. Da podsetim: socijalistički realizam je doktrina nastala u nekadašnjem SSSR-u po kojoj umetnost izražava ideje komunističke partije i socijalističkog društva. Stil poseduje nametljivu deskriptivnost, grandioznost i monumentalnost, preočitu i prebanalnu ideološku poruku, čak karikaturalno naglašavanje. Kao nekadašnji socrealizam, savremeni novi realizam sadrži ideje politike strukture na vlasti, direktno prenoseći njihova ubeđenja. Slično jugoslovenskim socrealističkim spomenicima na kojima radnici mašu srpom i čekićem a borci u uniformama sa titovkama na glavama vitlaju puškama i bombama, na savremenom spomeniku Stefan Nemanja, odeven u srednjovekovni scenski kostim, podiže krst i istura Hilandarsku povelju. Ali kakva je naša kultura sećanja?

PROČITAJTE JOŠ: DNEVNIK ZABLUDA: Gde je Bojs?

U ne tako davnoj istoriji, Jugoslavija je bila preplavljena spomenicima Titu. Štaviše, svaka javna ustanova imala je bistu predsednika, a u svakoj školskoj učionici bila je okačena njegova slika. Kao i u Rusiji, gde su nakon političkih promena uništeni spomenici koji podsećaju na nekadašnje vođe, u Jugoslaviji su posle Titove smrti uništeni skoro svi njegovi spomenici. U destrukciji je najdalje otišla Hrvatska, gde je porušeno ili uklonjeno oko 3.000 spomenika koji su podsećali na narodnooslobodilačku borbu i socijalističku prošlost. Nadasve, zamenjeni su nazivi ulica i javnih institucija koji su podsećali na period socijalizma, zatrto je sećanje na njega.

Danas je potrebno temeljno redefinisati položaj kulture sećanja. Nije dovoljno podizati spomenike poput staroegipatskih piramida, koje fizički nije moguće srušiti. Danas nam je više nego neophodan dijalog o kulturnoj politici. Jer, bez čuvanja kulturnog identiteta nacije nije moguće sačuvati spomenike ali ni ljude, u istoj onoj meri kao što nije moguće sačuvati teritorije, poput Kosova.