Testamentarna želja Isidore Sekulić, koju je saopštila svojim dugogodišnjim prijateljima Eliju Finciju i Miodragu Pavloviću, glasila je: "Ja hoću da umrem na isti način na koji sam i živela - skromno, neprimetno, bez ikakve buke i pompe". Jedna od najboljih i najumnijih naših književnica, prva žena akademik u Srba, minula je svetom tačno pre šest decenija 5. aprila 1958. u 82. godini.

Rođena u malom vojvođanskom Mošorinu (1877), živela je i školovala se u Rumi, Zemunu, Somboru i Pešti, učiteljovala u Pančevu i Šapcu, da bi 1912. uspela da se skrasi u Beogradu. Sve vreme njeni glavni životni i duhovni saputnici bile su knjige. Iza sebe je ostavila dragocena dela, među kojima se izdvajaju pripovetke "Kronika palanačkog groblja", roman "Đakon Bogorodičine crkve" i "Pisma iz Norveške" - jedan od najlepših putopisa srpske književnosti. Upravo ove naslove "Novosti" su 2016. objavile u knjizi njenih izabranih dela.

Uz pripovetke "Saputnici" ili studiju "Njegošu knjiga duboke odanosti", iza Isidore bi ostalo još i više da nije tako žestoko i tako nepravedno osporavana, najpre iz moćnog Skerlićevog pera, a zatim i iz još moćnije i opakije Đilasove ideološke vizure. Zbog toga je spalila nekoliko eseja i jednu studiju.

Pročitajte još - Isidora, prva zlatna Srpkinja

- Sve priče o Isidori koje su za šest decenija njene smrti pretekle do danas, govore o njenoj mudrosti, odricanju, odbranom od sveta koji, po mnogo čemu, više nije bio njen, govori o dostojanstvu, nesvakidašnjoj književnoj darovitosti i potpunom posvećenju radu i stvaralaštvu. U srpskoj književnosti, to jeste retkost. Kroz decenije i decenije, oni koji vole da se pozivaju na mudre ljude, najčešće citiraju Njegoša, Andrića i Isidoru. Od ljudi oko sebe nije tražila baš ništa sem da je puste na miru da stvara, čita, proniče u nepojamne svetove duha - kaže, za "Novosti", pisac Ratko Adamović, na čiju inicijativu je pre dve i po godine podignut spomenik Isidori, rad vrsnog vajara Zdravka Joksimovića.

Ističući da je reč o jednoj od najznačajnijih kulturnih figura srpske književnosti prošlog veka, prof. dr Bojana Stojanović Pantović za naš list kaže:

- Iako se otvoreno nije bavila politikom, ona je imala jasne i suptilne kriterijume o procesu modernizacije nacionalnog duha i književnosti, čije spore posledice i danas osećamo. Ukazujući na specifičnosti srpskog i balkanskog mentaliteta u poređenju sa mediteranskim i severnjačkim, Isidora neprestano ističe da su tzv. mali narodi uglavnom nezainteresovani za svoju kulturu. Odbacujući ideju o Srbima kao "izabranom narodu", koju šire konzervativci, ona ističe primer Garibaldijeve Italije, borbu za kulturno i političko jedinstvo Srba, a protiv nemaštine, neznanja i civilizacijskog kašnjenja, dakle moderno patriotsko osećanje.

Isidora Sekulić, Foto Arhiva "Novosti"

STVARALA NOVI SISTEM

PO mišljenju Laure Barne, spisateljice i urednice tribine "Isidora nas sluša" u Kući kralja Petra, Isidora je stvarala novi, lični nadvremeni i natprostorni sistem, koji pripadnost određenom nacionu ne isključuje, niti poriče pripadnost univerzumu:

- I znala je da ne možemo znati ko smo i kakvi smo i koliki smo, dok se ne ogledamo u drugim kulturama. Zato su joj verni saputnici i Aristotel, koliko i Gete, Šekspir ili Njegoš, kao i savremenici Menjuhin, Andrić, Crnjanski, Rakić, Kašanin... ili Miodrag Pavlović, koji će je u predsmrtnom času poslednji držati za ruku u bolnici "Dragiša Mišović".