POZORIŠNA KRITIKA: Kraljevstvo ili savest?

Jugoslovensko dramsko pozorište se, za obeležavanje jubileja, sedamdesetogodišnjicu postojanja, odlučilo da postavi isti naslov, "Kralj Betajnove", Ivana Cankara, kojim je ova kuća i otvorena. Danas, predstavu režira Milan Nešković, a nekadašnju je postavio slavni Bojan Stupica.

Osnovna razlika je izmenjena poruka, koju, igran kao savremen komad, ovaj tekst nosi. Reditelj Nešković i dramaturg Maja Todorović, adaptirali su ga kao bitno preusmeren u porodičnu dramu ibzenovskog tipa. Nasilni, ambiciozni, beskrupulozni Kantor želi da vlada svetom, a ne samo Betajnovom, ne birajući sredstva da svoj cilj ostvari, ali mu je podrška porodice bitna, kao protivteža i opravdanje za nepočinstva. U Nenadu Jezdiću, reditelj je imao pouzdanog tumača Jožefa Kantora, i više od toga. Jezdić je sve svoje (znatne) glumačke moći - tačnost, silovitost, vatrenost, sugestivnost, duhovitost - "učitao" u Kantora. Njegova gluma se kretala u neverovatnom dijapazonu - od hladnokrvnog ubice, do stvarno potresenog oca, od perfidnog manipulatora, do rastrojstva nečiste savesti... Njegov suparnik, mladi intelektualac Maks (Nikola Rakočević),odličan glumac, nije bio sasvim uverljiv. Pomalo salonski srčan, pokazao je revolucionara osujećenog ličnim interesom (Kantor mu je upropastio oca i krivac je što ne može da ostvari ljubav sa Franckom, kćeri moćnika), ali nedovoljno zanimljivim i preciznim sredstvima da se njegov unutrašnji rascep i tačan momenat moralnog sloma vide.

Pročitajte još - POZORIŠNA KRITIKA: Porodico, mrzim te!

Kantor ima "Nadzornika" (izvrstan Nebojša Milovanović), spin-doktora, koji ga "drži na oku", "pegla" sve njegove nepodopštine i usmerava javnost na istinu koju sam fabrikuje. Izvrsna je scena u kojoj Kantor priznaje da je ubio Maksa, ali ga Nadzornik toliko puta vraća, da ovaj moralni čin postane besmislen i netačan. U liku Župnika, Vojin Ćetković je bio, kao verski smutljivac, sklon kompromisima za novac, nekako kao lik iz komedije, u crvenim cipelama i sa srebrnim kovčegom koji se volšebno sam pokreće ka njemu. Mihailo Janketić (Krnec) je sam sobom znak na sceni, a Vučić Perović, kao nesrećni Franc Bernot, dobro je protumačio nevinu žrtvu spletke.

Milena Živanović je tešku ulogu Francke, kćeri Kantorove, igrala besprekorno, sa mnogo valera osetljive duše, koja hoće istinu, a nema snage za nju. Hana, Kantorova druga žena (Anđelika Simić), prepoznatljiva je savremena supruga, sa savešću, ali i odanošću.

Cankarev komad je odlično podržao "novo vreme". Ponešto teksta se iz ove adaptacije moglo i ukloniti, sažeti, pa bi se to odrazilo i na predstavu, malo predugu. Možda bi originalan "Kralj Betajnove" mogao poneti i ovakvo značenje. No, adaptacija i režija su ga učinili bližim i značnijim za vreme u kom se bez vođe ne može.