Vera i LJubav su naš jedini put

U NAŠE domove Dina Čolić Anđelković “ušla” je 1979. godine, kada se prvi put pojavila na ekranu sa emisijom “Sedam TV dana” - otmena, obrazovana i prefinjena lepotica ostala je do danas jedan od simbola zlatnog doba Radija i televizije Beograd, ali i kulture na ovim prostorima. U “Leksikonu JU mitologije” o njoj je zapisano: “Nezaboravni ženski alt, sinonim za aristokratsku smirenost, nonšalanciju i pristojnost, u video-izdanju, voditeljka s najerotičnije prekrštenim nogama na svetu...”.

Pročitajte još: UDOVICA U LEDENOJ KUĆI

Televiziji Beograd ostavila je autorski pečat u brojnim serijalima - “Krajem nedelje”, “Bliski susreti”, “Nedeljno popodne”, Noćni program, “Kroz odškrinuta vrata”, “Danas je sutra juče”, “Vreme predaha”... Neki se kao baština čuvaju u emisiji “Trezor”, a ona za “Novosti” kaže da se danas posebno seća serijala “Veče sa humoristima”.

- Emitovao se u okviru Noćnog programa, tu sam radila intervjue s Aleksandrom Popovićem, Radivojem Lolom Đukićem, Vladimirom Bulatovićem Vibom, Fadilom Hadžićem, Gordanom Mihićem, Duškom Radovićem, Branom Crnčevićem, Sinišom Pavićem... Imala sam čast da moj gost bude i Branko Ćopić, to je bio njegov poslednji intervju, i ostao mi je u sećanju kao topao i blag čovek - kaže Dina, ističući da je 1974. najpre došla u Radio Beograd, koji je tada bio institucija.

Pročitajte još: Snaga poezije

- To vreme imalo je sistem vrednosti, stati pred mikrofon i kameru bila je ogromna odgovornost, jer voditelj i novinar, kao javna ličnost, nije samo prenosio informaciju, nego je svojom kulturom govora, obrazovanjem, ponašanjem, odevanjem, imao i edukativnu ulogu. Ekran je čudo, ljudi odatle uzimaju svoje uzore i za govor i za ponašanje, i mi smo mnogo morali da učimo. Po obrazovanju sam istoričar umetnosti, diploma fakulteta se podrazumevala, i bez obzira na iskustvo voditelja na Studiju B od 1970. do 1974, mnogo sam radila na svom znanju, i učila sam do kraja karijere.

POČETKOM 2000, iako je i sama ušla u legendu jugoslovenske i srpske televizije, dobila brojne nagrade i do danas ostala jedna od onih ličnosti koje Beograd čine metropolom, napustila je profesiju i otišla u prevremenu penziju.

Dina i Gaga Nikolić

- Razlozi su pre svega zdravstveni, ali su oni bili posledica veoma stresnog perioda, i agresivnog prostaštva u javnosti, koje je stiglo kod nas. Ono što se poslednjih godina emituje na televizijama, čast retkim izuzecima, toliko je zastrašujuće kao da se namerno radi na urušavanju svega civilizovanog, duhovnog, čistog i moralnog u našem narodu. Imamo mi velikane u kulturi, ali su oni danas ili pokojni ili su u nekim “ćoškovima”.

Negde u “ćošku” i ona sada živi sa svojom porodicom - daleko od današnjeg džet-seta, u javnosti se pojavljuje ponekad, iako i u sedmoj deceniji blista prirodnom lepotom.

Pročitajte još: Pisci bez podrške

- Nedavno sam na retrospektivi grafika Velje Mihailovića u “Cvijeti Zuzorić” bila radosna kao dete. Došao je onaj moj Beograd koji se ne vidi često, ona divna, u intelektualnom i u duhovnom smislu, prava elita, a u odevanju decentna, skromna i elegantna. Malo je takvih ljudi ostalo, ali nisam pesimista. Posle rasprodaje iskonskih ljudskih vrednosti, ljude će spasavati, kako je rekao Sveti starac Gavrilo Gruzijski, dobrota, smirenost i ljubav.

IVO Andrić nam je, ističe Dina, ostavio “Znakove pored puta”, ali ih mi, nažalost, ne čitamo.

Sa monahinjama u manastiru Miljkovo

- Naš velikan nam kaže: “Tako se teško živi, tako se kratko živi, pa još polovina tog teškog i kratkog života nam prođe u mržnji i nesporazumima. Oh, ugasite mržnju! Ljudi su nam potrebni i nikako se, nikako ne može živeti bez opraštanja... Živite i borite se kako najbolje umete, molite se Bogu, i volite ljude...”. A najveći praznik ljubavi je Vaskrs, koji je poništenje smrti u svakom smislu, i Sveti baćuška Serafim Sarofski sve ljude pozdravljao je porukom “Hristos voskrese, radosti moja”.

FEST SA DVOJE ČOLIĆA

ZAJEDNO sa Milutinom Čolićem, Dina je nekoliko godina vodila program otvaranja Festa u Domu sindikata.

- Mogli smo da se uštinemo da bismo poverovali da ćaskamo s Mastrojanijem, Bertolučijem, Monikom Viti, Kopolom..., ili da se Kirk Daglas svađa sa ženom u Klubu književnika. Fantastičan je bio i festival “Kratki metar”, dolazili su ljudi koji su voleli umetnost i imali šta da kažu, poput Koče Popovića u onom njegovom “montgomeriju”.

Dina Čolić kako je pamte milioni gledalaca

BEOGRAD pamti i Svetozara Čolića, profesora, jednog od osnivača Saobraćajnog fakulteta i izuzetnog brodarskog inženjera, Dininog oca. Od njega i majke Eveline, beogradske Dalmatinke, dobila je strogo vaspitanje i životno pravilo da se nikada “vera ne prodaje za večeru”.

- Moj otac je bio jezički čistunac, u našoj kući se pisalo ćirilicom i nijedna strana reč nije mogla da se izgovori. Od majke sam nasledila glas, i postojalo je nešto čega danas više nema, a to je stid. Umeli smo da se stidimo i zbog onoga što smo uradili, i što nismo uradili, a i zbog drugih.