PREDSTAVA nedvosmislenog naziva “Devedesete”, uskoro će imati premijerno izvođenje u Narodnom pozorištu: dramski prvenac Gorana Milenkovića postaviće na scenu “Raša Plaović” (27. marta) reditelj Egon Savin. Ali, nije “premijerno” da se naš veliki umetnik odlučuje za neka od prvih dela kasnije značajnih pisaca - “Dugo putovanje u Jevropu” Stevana Koprivice, “Novo doba” Siniše Kovačevića, “Šovinističku farsu” i “Muke po Živojinu” Laleta Pavlovića, “Odumiranje” Dušana Spasojevića...

- Verujem da je dužnost afirmisanog reditelja da promoviše mlade pisce, pogotovo kada kuća kao što je Narodno pozorište stane iza toga - ističe Egon Savin. - Puno takvih komada čitam i mislim da su “Devedesete” najbolje što se pojavilo u poslednjih nekoliko godina.

* Kako ste “otkrili” ovog pisca i delo?

- Prvu verziju teksta poslao mi je Kokan Mladenović dok je bio upravnik Ateljea 212. Ipak, kasnije smo se odlučili da u ovom teatru radim “Pazarni dan” Ace Popovića. U Narodnom je prvobitno trebalo da režiram Ostrovskog (“Vuci i ovce”), ali Ostrovski može da sačeka. Naši mladi pisci su nestrpljivi i treba im posvetiti pažnju.

* Zanimljivo je da se “Devedesete”, zapravo, dešavaju deceniju kasnije?

- Radnja se odvija u vreme ubistva Zorana Đinđića 2003. godine, ipak, to jesu devedesete. Jednu dekadu nikada ne određuje kalendar, već duh epohe. Bilo je to doba stranačkih previranja, sprege kriminala i pravosuđa, pa i politike na jedan indirektan način. Reč je o porodičnoj drami koja se dešava u vreme obračuna sa “zemunskim klanom”, turbo folka, jeftine zabave i seksa, raspada moralnih vrednosti i ideala. To je i vreme u kom više nema otpora i verovanja u demokratske promene. Na sceni je popularizacija mržnje, nekih isključivih političkih stavova... Danas smo svedoci da promene postoje, ali i mnogi recidivi nedavne prošlosti.

* Neočekivano, u komadu nema nijednog muškog lika?

- Priča govori o pet žena, čije se sudbine vrte oko muškaraca. Dve su majke “elitnih” kriminalaca, tu je i supruga značajnog političara i istražnog sudije, ljubavnica (inače žena lekara) i njena ćerka koja je, takođe, imala aferu. Muškaraca nema: neki su mrtvi, neki na poslu, u teretani, kockarnici. I često su “nedostupni”...

* Šta ove žene drži na okupu?

- Sprega pokojnih kriminalaca i političara koji su zajedno učestvovali u zaveri protiv vlasti.

* U poslednje vreme postavili ste na scenu nekoliko “beogradskih” priča?

- Sve su to povodi za pozorište. Mnogi komadi se vezuju za život u Beogradu, poput naslova “Pod žrvnjem”, “Palilulski roman”, “Pasivno pušenje”. Ovo je takođe beogradska priča, o nama i našoj neposrednoj prošlosti. Moglo bi se reći da zloupotrebljavam aktuelnosti da bih popularisao pozorište. Ono je samo sebi svrha, nema političkih razloga. Svi moji motivi su estetske prirode, mada se podrazumeva da pozorište mora biti kritičko i aktuelno, da vrednuje stvarnost u kojoj živimo. Drugim rečima, političnost je atribut pozorišnosti, a ne neki razlozi da se kritikuje vlast ili opozicija.

* Devedesete su još “vruća” tema, niste čekali istorijsku distancu kao ni u predstavi “Tamna je noć” Ace Popovića?

- Acin komad bio je naročito aktuelan. U vreme kada su tenkovi i transporteri odlazili u Hrvatsku, mi smo igrali priču o beogradskim mladićima koji se vraćaju sa vukovarskog fronta kao invalidi. Bila je to jedna oštra i hrabra predstava, s obzirom na doba u kojem je nastala. “Devedesete” su crnohumorna drama koja na sarkastičan način prikazuje grotesknu svakodnevicu takozvanih običnih ljudi. Reč je o postratnom komadu, u sebi sadrži svu gorčinu događaja tih godina. Ta 2003. zapravo je kulminacija devedesetih. U njima je još bilo vere i očekivanja, danas živimo vreme bez ideala i ideja. Sada se mnogo govori o ekonomiji, očekuje se neki ekonomski boljitak, neka politička ekvilibristika koja bi trebalo da proizvede bogatije društvo.

* Može li nam materijalno bogatstvo nadoknaditi druge izgubljene vrednosti?

- Mislim da to što ćemo imati nekoliko evra više, neće bitno promeniti ni naš mentalitet, ni navike, ni uverenja. Ja često razmišljam o ekologiji. Veoma me uzbuđuje ta zatrovanost reka, zemlje, vazduha, odnos prema siromašnima, psima lutalicama - nekakvoj očiglednoj socijalnoj nepravdi, uprkos kojoj ljudi pokušavaju da koliko-toliko pristojno žive. Ne znam čemu služi politika, ako ne tome da ove istinski bitne, nedostojne pojave ukine, promeni, poboljša. Kao da je politika odabrala neke teme kojima će se baviti i sve naše potencijale usmerila na EU i kao da ništa drugo nije važno. To me podseća na onu poslovicu da ako pogodiš cilj, promašićeš sve ostalo. Toliko je važnih stvari postalo nevažno, a jedna (po mom mišljenju) nevažna stvar, postala je odlučujuća...

* Na šta mislite?

- Mislim, pre svega, na ljude koji se bave kulturom. Jer, nažalost, kriterijumi za ulazak u EU ne podrazumevaju nikakav kulturni boljitak. Za ulazak nije uslov veća dotacija za kulturu, veći broj pozorišta, muzeja, galerija, koncertnih sala... A to je ono što nam je istinski potrebno. I, naravno, novac za očuvanje kulturne tradicije i jezika. Ovo je posebno važno za očuvanje identiteta i mentalnog zdravlja jednog naroda. Danas je sve prihvatljivo, pa i najstrašnije bizarnosti. Od kada su rijaliti programi ušli u naše stanove, ne samo da je ugrožena kultura nego i zdrav razum. Preti nam opasnost da postanemo nacija sužene svesti. Neukus je osnovna odlika našeg društva...

* Posle predstave “Tamna je noć”, ponovo sarađujete sa Borom Čorbom, vašim drugom sa FDU?

- Bora Đorđević je čovek zaslužan što je preživeo srpski rokenrol. Njegova muzika i tekstovi nisu bili samo rok već i odlična poezija, pa i ozbiljna društvena kritika. I ono što je za mene odlučujuće važno - ljubav prema pozorištu. Vera u svrhu, smisao stvaranja i prikazivanja predstava. Čini mi se da je pozorište važnije nego ikada ranije, bar kada je reč o vremenu koje ja pamtim. Još jedino teatar pruža otpor ovoj poplavi šunda, a ona preti da nas podavi...

AUTORSKA EKIPA

U podeli “Devedesetih” su Radmila Živković (Zora), Olga Odanović (Ranka), Anastasia Mandić (Lena), Milica Gojković (Ceca) i Dragana Varagić (Sonja). Savin je uradio i adaptaciju teksta. Dramaturg je Slavko Milanović, a u autorskoj ekipi su i Vesna Popović (scenograf), Bojana Nikitović (kostimograf), Bora Đorđević (kompozitor), Ljiljana Mrkić Popović (scenski govor).