Okupatori dođu i odu, komšije ostaju

REDITELj Boris Malagurski, koji je stekao međunarodnu reputaciju zahvaljujući dokumentarcima “Težina lanaca 1 i 2”, u oktobru prošle godine snimio je film “Kosovo: Momenat u civilizaciji”, o albanskom uništavanju srpskih svetinja. Posle višemesečne turneje po regionu, Evropi i svetu, najšira srpska publika moći će da na javnom servisu sutra (RTS 2, 18.15), na godišnjicu martovskog pogroma 2004, proveri šta je to u ovom filmu toliko naljutilo Albance da su Malagurskom čak pretili smrću.

- Stranci koji su gledali film shvatili su da se radi o civilizacijskom nasleđu koje pripada i njima, iako je građeno kroz srpski narod, te da su nam vrednosne poruke koje ti manastiri nose u sebi možda potrebnije danas nego ikada pre - sumira, za “Novosti”, Malagurski utiske s premijera širom sveta (a poslednje su bile u Kanadi i Australiji).

* Vaš prvi film iz 2008. bio je “Kosovo: Možete li da zamislite”, posvećen martovskom pogromu i ljudskim pravima Srba. Da li ste mogli da zamislite kako će Kosovo i Metohija izgledati danas?

- Taj film sam snimao kad sam imao 19 godina, a situacija se, u međuvremenu, bitno promenila. Prvo, geopolitička situacija je znatno drugačija - pre desetak godina Vladimir Putin je tek održao čuveni govor u Minhenu, koji je označio početak ponovnog uspostavljanja multipolarnog sveta. Albanci su imali velika očekivanja od “nezavisnog” Kosova, a danas masovno odlaze sa ognjišta. Nekoliko država je povuklo priznanje, iako su nam mnogi govorili da je to nemoguće. Ne znam čemu su se Albanci nadali. Oni Amerikance ne zanimaju, nisu im SAD dale nezavisnost, već običnu plavo-žutu zastavicu kojom smeju da mašu dok SAD koriste Kosovo kao vojnu bazu. Ali američki uticaj u svetu jenjava. Zato je sada pravi trenutak da svetu predstavimo istinu o Kosovu.

* U filmu poredite Islamsku državu i njeno uništavanje nasleđa sa onim što albanski ekstremisti čine na Kosovu. Slučajno ili namerno?

- Postoji jasna paralela između rušenja kulturne baštine na Kosovu od 1999. do danas od strane albanskih ekstremista i rušenja kulturne baštine u Siriji i Iraku od strane Islamske države. Mnogi ljudi na Zapadu su bili šokirani kada su videli scene rušenja Palmire ili skulptura u istorijskom muzeju u Mosulu, ali mejnstrim mediji su zažmurili na vrlo slične scene na Kosovu. Skoro svi u Srbiji su videli one čuvene kadrove rušenja crkve u Podujevu, kada su pojedini Albanci rizikovali život da bi se popeli na vrh crkve i srušili krst. Te scene nisu prikazane u medijima na Zapadu, a 2004. godina je trebalo da bude poslednji alarm za civilizovani svet, poruka da se ekstremizam ne rešava tako što se popušta pred zahtevima ekstremista.

Kadar iz filma “Kosovo: Momenat u civilizaciji”

* Kako smo od skrnavljenja spomenika došli do toga da Albanci tvrde da su manastiri njihovo nasleđe?

- To je zaista najveći apsurd u ovoj priči. Od 1999. do danas albanski ekstremisti su uništili više od 150 srpskih crkava i manastira na Kosovu. Danas, međutim, mnoge crkve i manastire čuvaju bezbednosne snage, pa pošto Priština ne može da nastavi sa uništavanjem našeg istorijskog nasleđa, promenila je taktiku: to nisu srpski manastiri, već albansko-vizantijski. Pokušavaju da postanu članica Uneska kako bi mogli da pospeše takvu propagandu, a da žive manastire pretvore u mrtve turističke atrakcije. Jer, ako nema monaha da posetiocima ispričaju istinu, Priština može da spinuje priču kako god želi. A njihov spin nema granica - od toga da su manastire gradili Albanci, pa do toga da je Miloš Obilić bio Albanac.

* Koliko su te njihove priče uverljive?

- Koliko god nam se činilo da nema šanse da nekog ozbiljnog ubede u takve bajke, moramo da budemo svesni toga da su Albanci platili mnoge istoričare da pišu istoriju onako kako Albancima odgovara, mnoge analitičare da potvrđuju njihovu priču i mnoge političare da oblikuju politiku svoje zemlje shodno albanskim interesima. Oni aktivno lobiraju i imaju jasno zacrtane nacionalne ciljeve. Mi moramo da se konačno trgnemo iz razmišljanja devedesetih godina, po kojem će, sama od sebe, istina izaći na videlo i pravda pobediti. Istinu moramo stalno da prikazujemo, a za pravdu da se izborimo.

* Možete li da zamislite dan kada će “Kosovo: Momenat u civilizaciji” biti javno prikazan u Prištini?

- Verujem da ću doživeti taj dan. Moja vizija budućnosti Kosova nije ta da se Srbi svete Albancima, već da živimo u miru jedni s drugima. Mislim da su i Albanci i Srbi gubitnici rata na Kosovu, s tim što Albanci to sporije shvataju. Datum 17. februar 2008. je njihov 5. oktobar 2000. - kosovski Albanci su bili ubeđeni da će svi njihovi problemi biti rešeni kad proglase nezavisnost, kao što smo mi očekivali da će sve biti rešeno kad ode Slobodan Milošević. Još 2010. sam razgovarao sa albanskim taksistima u Prištini (a taksisti, po nepisanom pravilu, najbolje osete puls naroda), koji su mi govorili da im je bolje bilo za vreme Jugoslavije. “Za vreme Tita?”, pitao sam. “I za vreme Miloševića!”, odgovorili su. Nedostaju im komšije Srbi, ekonomija je uništena, nezaposlenost ogromna, rukovodstvo kriminalno.... Pitao sam da li bi hteli sve to da ponove pred kamerom. Prestravili su se od same pomisli da to javno izgovore. Dok nama skoro 18 godina govore o tome da moramo da se suočimo sa prošlošću, smatram da će mirnije doba doći onda kada se i Albanci suoče s nekim nepobitnim činjenicama, a tu ne mislim samo na grehove OVK ili Rezoluciju 1244 SB UN. Okupatori dođu i odu, ali komšije ostaju.

MUDRA I ORGANIZOVANA BORBA

- Nemam ništa protiv toga da se Kosovo brani na društvenim mrežama ili u privatnim razgovorima. Naprotiv. Mislim da je važno govoriti o tome i privatno i javno - kaže Malagurski. - Nisam neko ko misli da se Kosovo brani isključivo tako što ćemo za njega ginuti. Svako treba da brani ono što je naše na svoj način. Iako se često u javnosti govori o tome da mlade ne zanima Kosovo, većinu u publici na gotovo svakoj premijeri ovog filma čine mladi ljudi. Oni su najaktivniji i u diskusijama posle projekcije. U tom smislu smatram da borba za naše interese na Kosovu ima perspektivu, samo je važno da se borimo mudro, organizovano i uporno.