Kornel Mundruco: Verujem da će doći renesansa

PUBLICI ovogodišnjeg Festa poklonio se veliki mađarski filmski i pozorišni reditelj i producent Kornel Mundruco, kome je uručena Plaketa Jugoslovenske kinoteke za doprinos evropskoj kinematografiji.

Na naš 46. “festival festivala” stigao je sa novim ostvarenjem “Jupiterov mesec”, i, uz Ištvana Saba i Karena Šahnazarova, bio je najznačajniji gost koji se predstavio našim filmofilima. Njegov “Jupiterov mesec” doživeo je veliki uspeh na prošlogodišnjem Kanu, a sa projekcije u Sava centru, u okviru programa “Fokus Evropa”, ispraćen je ovacijama.

Razgovor za “Novosti” sa jednim od najradikalnijih i najcenjenijih evropskih filmskih autora današnjice upriličen je u Kinoteci, posle uručenja priznanja koje ga je, kako je izjavio za naš list, veoma uzbudilo.

- Kad dobijate nagrade na festivalima, tu su nekakvi žiriji koji procenjuju ono što ste trenutno uradili, a priznanja kinoteka su nešto drugo, po mom mišljenju mnogo značajnije. Ona su potvrda da iza sebe imate nešto što ste stvorili, neki rad o kojem će mladi stvaraoci, kritičari i teoretičari filma promišljati i u nekim budućim godinama - kaže Mundruco, čiji su filmovi “Divni dani”, “Delta”, “Nežni sin - Projekat Frankenštajn”, “Beli bog”... osvajali nagrade na svetskim festivalima (Gran-pri i nagrada kritike Fipresci u Kanu, Srebrni leopard u Lokarnu...).

- Glavni junak vaše priče je emigrant iz Sirije, koji preko Srbije pokušava da uđe u Mađarsku. Iako je film žanrovski “smešten” u porodičnu dramu, da li ta oštra kritika mađarskog i evropskog društva stiže do gledalaca?

- Ako danas živimo u svetu u kojem se sve moralne i ljudske vrednosti razmenjuju za novac i moć, onda ne možete da ne budete oštar kritičar i da, ako se već bavite filmom ili nekom umetnošću, politika i društvo ne budu podtekst i pozadina onoga o čemu govorite. Ali većina ljudi više i ne reaguje na kritiku, na delu je, globalno, užasno pojednostavljenje stvari. Mali, običan čovek je “hipnotisan” i zastrašen borbom za egzistenciju, potrošačkom ideologijom, populističkim društvom, odsustvom pravog sistema vrednosti i moralne vertikale, pa su i njegove reakcije na ono što se događa površne, jer živi u strahu.

* Koliko je to korumpirano društvo, a u filmu vidimo i doktora koji zarađuje na krijumčarenju emigranata, još strašnije za naše zemlje, koje su iz jednog nesavršenog socijalizma ušle u tranziciju i brutalni kapitalizam?

- Nama se ta tranzicija dogodila u postsovjetskoj eri, nismo imali vremena da se učimo demokratiji, i tako su u zemljama istočnog bloka nastala kvazidemokratska društva, koja nisu potpuno autoritarna, ali nisu ni suštinski slobodna. Sada, pod udarom brutalnog kapitalizma, za koji uopšte nismo bili pripremljeni, i nestajanjem socijalne države, teško je proceniti da li je prava stvar da se ipak okrenemo demokratiji i savladavanju gradiva šta ona suštinski znači, ili da se vratimo prošlosti. S druge strane, moram ipak da kažem, i vrlo mi je žao zbog toga, da se ja još iz mog detinjstva sećam da je nama u to vreme u Mađarskoj bilo veoma teško. Naravno, na nama je odgovornost za našu budućnost, i za budućnost koju stvaramo za našu decu, i iskreno verujem da umetnost pomaže u tome da sagledamo pravi put.

* Naše zemlje imaju sličnu istoriju, u vreme koje pominjete u Evropu se gledalo kao u ideal demokratije, sistema vrednosti, građanskih sloboda... Da li je Evropska unija porazila tu Evropu?

- Ja sam generacija koja je u svakom smislu gajila ogromnu nadu u evropsku ideju i verovala joj, a danas je ta evropska ideja poprilično izgubljena. Poslednjih dvadeset godina gotovo da je uništena, izgubili smo verovanje, ekonomska kriza koja je tada nastala prouzrokovala je još više kriza - emigrantsku, jačanje rasizma i desnice, i evropsko društvo je globalno postalo puno straha. To je pravo vreme da se servira populizam. Mi možda nismo bili studenti te evropske “škole”, ali nam stvarnost pokazuje da smo sada najbolji u tome, i uopšte nisam zadovoljan sa infantilizmom i sa politikom koju mi vodimo kao država.

- Gotovo u svim vašim filmovima, pa i u “Jupiterovom mesecu”, postavljate tezu da je potrebno vratiti se veri, ali ne u onom religijskom smislu. Smatrate da je najvažnije verovati, imati nadu?

- Po mom mišljenju, “Jupiterov mesec” je priča o verovanju u pravdu, u istinu, taj film nam i govori o tome da izgubljeno verovanje ipak možemo da pronađemo. Ja nisam pesimista. Moje verovanje je, recimo, da ako Evropa, odnosno Evropska unija, nađe evropski odgovor na ekonomsku i emigrantsku krizu, da će je to samo učiniti jačom, i neće značiti da je ta kriza bila protiv nje. Junaka “Jupiterovog meseca” na početku filma vidimo kao strašnog, korumpiranog čoveka, a na kraju je slika o njemu drugačija, jer je uspeo da se promeni.

Scena iz filma "Jupiterov mesec"

- Gde danas taj mali, običan čovek, prestrašen kapitalizmom, korupcijom, populizmom, može da pronađe nadu?

- Mi nismo dehumanizovali emigrante, njihove države, bankare... nego smo dehumanizovali sami sebe mržnjom i strahom. I kao što je govorio veliki Fasbinder, strah jede dušu. Mi, dakle, nismo dehumanizovani od strane Evropske unije i sveta, nego od nas samih, i mi smo odgovorni ako nemamo nadu. Jer, verovati u dobro, u pravdu i istinu, i želeti da svoje okruženje promeniš nabolje, duboko su intimne stvari. Niko nam drugi neće doneti nadu na tacni i reći izvolite, nego svako od nas, kao pojedinac, sopstvenom snagom mora da je stvori i da se bori za nju. Danas čitam puno o renesansi, mislim da nam ona kao istorijski period daje puno nade, i dosta toga možemo da naučimo iz nje. Najvažnije je to da posle svakog teškog i mračnog vremena uvek dolazi renesansa.

TERITORIJE ZA UMETNOST

* Mađarski film je doživeo veliku renesansu, njegovi autori ubrajaju se među najangažovanije. Čemu možete da zahvalite na tome?

- Mračnom vremenu, ono je uvek bilo i biće dobro za stvaranje umetničkih dela. Imali smo komunizam, kada je jako bilo teško napraviti angažovani scenario koji istinito govori o životu, ali su mnogi autori istrajali na tome. To njihovo neprihvatanje da falsifikuju istinu uticalo je i na nove generacije koje su dolazile, i to je nekako preraslo u tradiciju. Možda smo mi uvek tužni i nesrećni, ali prosto vidimo probleme na drugačiji način, i govorimo o tome. Jer, ako se bavite umetnošću, morate da rizikujete, i morate da nađete nove teritorije za svoju umetnost, što je iznenađujuće.