Skerlić: Dis je živeo u društvu i zagrljaju smrti

SIROMAH Dis. Htelo se da i on bude žrtva sumanutog rata. Jedne lepe zore 16. maja, u njegovom plavom Jadranu, torpiljiran je brod “Italija” i sa njim je propao i Dis. Pesniku “Utopljenih duša” bilo je suđeno da, sem duše i života, utopi jedne zore i svoje telo. Francuski mornari našli su telo, i u njegovom odelu, njegove nerazdvojne naočari, jednu drahmu i pedeset lepti.

Ovim rečima posvećenim tragičnom kraju znamenitog srpskog pesnika, počeo je tekst Branko Lazarević u “Srpskim novinama” na Krfu, 15. juna 1917. Naš nesrećni umetnik, boem, učitelj, carinski službenik, ratni izveštač pri Vrhovnoj komandi u balkanskom ratu (1912), prešao je Albaniju, boravio kao izbeglica u Francuskoj i utopio se u povratku kada je nemačka podmornica torpedovala brod kojim je putovao.

PROČITAJTE JOŠ: "Buka" za početak "Slavije 2018"

Vladislav Petković Dis (1880-1917) svoj kratki život proveo je nepriznat i žučno osporavan, ali su mu se posthumno otvorila vrata slave. Pesnik bola i poraza, slutnji i snova, “živi svedok silnih strasti, neuspeha i jauka” inspirisao je Aleksandra Jugovića za roman “Disharmonija”, kao i za dramu “Utopljena duša”: premijera je 3. marta na Novoj sceni Beogradskog dramskog, u režiji Slobodana Bobana Skerlića.

- Izvesnost smrti provocira čoveka na preispitivanje sopstvenog života i procenjivanja smisla. U Jugovićevom komadu imamo Pesnika, dakle osobu izuzetno senzitivnu koja je i inače neprestano u samorefleksijama - ističe reditelj Boban Skerlić. - U situaciji kada brod kojim plovi, među ostalima, i Vladislav Petković Dis biva torpediran i kada taj brod tone, ta se groznica samo povećava. Dis je i u ono vreme bio mimo sveta, zagledan u svoju melanholiju, nesposoban za bilo koji praktičan aspekt života. Ova predstava ima cilj da pruži Pesniku šansu da se odbrani.

Na repertoaru BDP poznati reditelj “potpisuje” još dve predstave, “Trpele” i dramu nastalu po motivima čuvenog Mihajlovićevog romana “Kad su cvetale tikve”. Za žanr novog ostvarenja kaže da je zapravo - košmar.

- Mi u publici vidimo svet onako kako ga vidi Vladislav Petković Dis. To je prostor između sna i jave, prostor strahova i nesigurnosti, prostor pomirenosti sa sudbinom. Predstava se događa na komadiću palube parobroda “Italija” koji prevozi putnike preko Jonskog mora u maju 1917. Scena je teskobna taman koliko je teskobno i Pesniku.

Vladislav Petković Dis

Autor “Tamnice”, “Nirvane” i čuvene pesme “Možda spava”, već nazivom zbirke “Utopljene duše” (štampane 1911. o pesnikovom trošku) kao da je na volšeban način naslutio svoj kraj. Da li je reč o predosećaju izuzetno senzibilnog čoveka, zloj kobi ili sudbini?

- Dis je proveo život uronjen u sopstveni čemer i ćutanja. Poezija je jedino po čemu je pripadao svetu. Pa čak i ne sva poezija, već jedino zbirka “Utopljene duše”. Druge zbirke “Mi čekamo cara” se stideo, pisao ju je s predumišljajem, ne sa autentičnom pesničkom namerom. Što se tiče kobi i sudbine, mislim da stvari stoje sasvim obratno. Dis je živeo u društvu i zagrljaju smrti, tako da, kada se ona obznanila i ostalima, najzad je bio u pravu. Samo u tih nekoliko minuta, od trenutka kada je brod torpediran do njegovog potapanja, bio je svoj na svome. Proveo je život kao utopljena duša, a na kraju mu se utopilo i telo.

Veliki pesnik bio je tragična ličnost u tragičnom vremenu. Da li je prvo uvek (ili bar najčešće) uslovljeno drugim?

- Dis bi bio tragična ličnost u svakom vremenu. Smušen, raspertlan, sav okrenut ka unutra, nije se dobro snalazio u tadašnjici. U ovo bi tržišno, vučje vreme tek bio ismejan i gurnut na marginu. Nije bio ni onovremenski snalažljiv, današnjica bi ga progutala. Ako ima Disa danas, taj je beskućnik koji kopa po kontejnerima, a njegova zbirka neće nikada dospeti u štampu.

U predstavi kao i pesnikovom životu, pojaviće se mnoge znamenite ličnosti toga doba:

- Na brodu kojim se Dis zaputio na Krf, a stići će u smrt, u pesnikovim sećanjima, snovima, halucinacijama pojavljuju se: Jovan Skerlić, Bogdan Popović, Sima Pandurović, Branislav Nušić, Svetozar Marković... Pojavljuju se prevashodno kao poetički principi, kao pretpostavke šta su zadaci pesništva i pesnika. Tim zadacima Dis jednostavno nije umeo da odgovori. Kada je jednom i pokušao, osećao se loše. Jedino što je umeo je da bespuća sopstvene duše i smolastu tugu koja mu je davila srce pretoči u stihove.

PROČITAJTE JOŠ: ŽARKO LAUŠEVIĆ SE OPROSTIO OD GLOGOVCA: Glogi, pišem nešto za nas, pa da odigramo ili ovde ili tamo...

Disov život, kao i njegovo delo, mogao bi biti inspirativan za sve medije, pa i veliko platno:

- Mislim da ta priča ima izuzetan filmski potencijal. Ako bi se pojavio producent zainteresovan da to proizvede - vrlo bih se rado bacio na to.