JEDAN od najznačajnijih reditelja i scenarista nekadašnje velike Jugoslavije Milčo Mančevski, koji više od dve decenije živi i radi u Njujorku, na ovogodišnji “festival festivala” stiže kao predsednik žirija Glavnog takmičarskog programa, a u selekciji “Fest predstavlja” premijerno ćemo videti njegov novi igrani film “Bikini Mun”.

- Cela moja generacija u onoj bivšoj domovini odrasla je na Festu. Ovaj festival bio je praznik za sve na ovom prostoru, i velika filmska akademija pre akademija na kojima smo studirali. Još se sećam emisije “Obraz uz obraz”, u kojoj Arsen Dedić peva Mileni Dravić: “Imam za tebe strašnu vest, hajdemo ti i ja na Fest”, a ona odgovora: “Ah, taj Fest, ah taj Fest, pašću, ah, u nesvest”. I to je zaista bilo divno vreme - kaže makedonski reditelj, koji je za debitanski film “Pre kiše” osvojio Zlatnog lava u Veneciji i bio nominovan za Oskar, i čija su kasnija ostvarenja osvajala prestižne nagrade međunarodne kritike,


PROČITAJTE JOŠ:
“Devojka s bisernom minđušom“ uskoro na analizi u haškom muzeju

FIPRESCI, Independent spirit... Sa dramom “Majke” bio je pobednik takmičarskog programa 39. Festa “Evropa van Erope”.

* Šta je ono što danas najmarkantnije obeležava evropsku i američku kinematografiju?

- Ono što je možda najvidljivije je renesansa televizije, posebno scenarija za nove serije. “Striming” je takođe uzeo zamaha, mada se to još uvek ne odražava značajno na kvalitet filmova. U današnjoj kinematografiji, primera radi, ne vidim gigante poput Bergmana, koji iskreno istražuju filmsku formu, emociju i narativ, ali primećujem i jednu konzistentnost u kinematografijama Irana, Rumunije, Turske i Tajvana.

* Na Festu ćemo gledati vaš novi film “Bikini Mun”, prvi koji ste snimili u Americi. Znači li to da ste “odustali” od Balkana i naših teških balkanskih priča kojima ste se do sada bavili?

- Čitav svoj profesionalni vek proveo sam u Americi, a na Balkan dolazim kao “gastarbajter”. I da se malo našalim, ja sam “američki emigrant” na Balkanu. Filmsku školu sam tamo završio, tamo sam počeo da režiram i da pečem zanat, a tek posle toga sam došao u Makedoniju da snimam igrane filmove. Dovodio sam sa sobom i filmske ekipe, obezbeđivao finansijska sredstva, iako su priče, glumci, muzika, emocije bili naši. Mnogo putujem i često snimam u Njujorku, radio sam, recimo, na seriji The Wire, a na Kubi kratki eksperimentalni film “Kraj vremena”, koji je pobedio na četiri međunarodna festivala, uključujući i beogradski festival “Alternative”. U filmu “Bikini Mun” se fokusiram na ulice Njujorka, koje su mi veoma drage, i deo su mene.

* Poznati ste po angažovanim pričama, a “Bikini Mun” ispituje granice između fikcije i stvarnosti. Gde su te granice sada, zašto se stvarnost koju globalno živimo čini kao da je virtuelna i kao da je fikcija koju nam serviraju razni moćnici?

- “Bikini Mun” je priča o ženi koja je bila vojnik u Iraku a sada živi u Njujorku i traga za svojom ćerkom. U filmu se prepliću istina i iluzija, dokumentarno i izmišljeno, i tako dolazimo do tačke kada se pitamo kako današnje društvo, a posebno mediji, utiče na pojedinca, kako ga podjarmljuje. Ali i tehnološka i digitalna revolucija, koje poslednjih godina čine da ljudi širom planete ne žive u stvarnoj nego u virtuelnoj komunikaciji i da budu kontrolisani putem mobilnih telefona, interneta...

PORTRET UMETNIKA U PROGRAMU “DokuFest” videćemo i dokumentarac “Portret umetnika” posvećen Milču Mančevskom, u režiji naše rediteljke Katarine Vražalić. Kroz njenu priču o procesu stvaranja filma, od ideje do realizacije, upoznajemo Mančevskog, autohtonog umetnika čiji su ostvarenja hrabar iskorak iz poznatih klišea, koji nas podseća na to da film može biti originalno umetničko delo.

* Gde je danas ta iskonska ljudska potreba za intimnošću, ličnom slobodom, zašto ljudi pristaju na nadzor?

- Zbog pogodnosti. Naviknemo se na to da nam je lako, a usput se lišimo onoga što nas vodi bliže nama samima i onima oko nas. Ljudi se na sve naviknu, pa tako i na odsustvo prave intimnosti. Samo je pitanje da li je kvalitet života bolji zbog pogodnosti ili se gubi nešto što čini čovekovu suštinu.


PROČITAJTE JOŠ:
Velike, hrabre slike sveta

* Uprkos životu u Njujorku, čest ste gost i Festivala autorskog filma, i Beograda, gde dolazite i privatno. Koliko je ovaj prostor i dalje vaša domovina?

- Naravno da jeste - i Beograd, i Srbija, i čitava nekadašnja Jugoslavija, kao i Makedonija, deo su mene i mog bića, mog ličnog bogatstva i moje radosti. Poslednjih godina sam čak i “začestio”, pored starih stekao i nove prijatelje, pa se radujem svakom dolasku ovde. Ponekad je teško, sad dolazim samo na šest dana, pa se vraćam pravo u Kaliforniju, onda odmah idem u Oslo, a posle Festa, “Bikini Mun” će imati i bioskopsku premijeru po Srbiji.