To su mogli stvarno veliki

Bezbroj puta smo, znajući da je u podeli za novu pozorišnu premijeru Nebojša Glogovac, kretali u pozorište rastrzani između znatiželje da prisustvujemo tom nepatvorenom "čudotvoreniju", njegovoj glumi i bojazni šta će od tog konkretnog dramskog karaktera glumac da izvuče iz sebe samog, i da pokaže. Jer, glumačka sredstva Nebojše Glogovca nikada nisu bila ni očigledna, ni jednostavna. Ipak, ma kako da je reditelj iskomplikovao njegov lik, Glogovac bi ga jednostavno, lako, bez napora (što mogu samo stvarno veliki) "otključao" sopstvenim glumačkim ključem, samo njemu znanim.

Govorimo ovde, strogim jezikom pozorišnog kritičara, o razlici između dobrih i velikih u svom "poslušanju", dakle, o onima koji žive ne samo svoj život, nego i svoju profesiju. Paralela se, na dan kada počinju Olimpijske igre, sama nameće: veliki sportisti, i veliki umetnici, kao Nebojša Glogovac, imaju moć da nas iznenade prekoračivanjem svega očekivanog - oni su u stanju, i to redovno, da odu i korak dalje od svega što i raskošna mašta može da zamisli!

Glogovac je bio ključar tajne da se promeni u trenutku, da u istoj rečenici, u istom gegu, čak u istom udahu potpuno promeni identitet svog junaka na sceni, da na naše oči postane neko drugi, ili treći... Ili Glogovac. To je od njegovih mladih pozorišnih dana bila njegova moć, koju je doneo sa sobom na srpsku scenu, i koju, on lično, jezdeći na onom svom moćnom motociklu, odnosi u večnost.

Snaga, koncentracija, sugestivnost, s kojom je znao da ćuti na sceni, da se nasmeje, ili da se transformiše, glumačka je tajna koju dobri glumci, možda, mogu da nauče.

Veliki je donose sa sobom, kao deo tereta koji čini da su ponekad izvan, ili iznad moći kritičara da ih spoznaju, "pročitaju" do kraja.

Jer, to nije teško. To je počesto i nemoguće.