Zvuci hladnog razuma i gorućeg srca

ISTAKNUTI ruski pijanista koji već desetak godina gospodari najprestižnijim svetskim scenama Aleksandar Sinčuk i beogradsku publiku je namah očarao već svojim prvim nastupom u Srbiji, da bi nadahnutim interpretacijama na prošlogodišnjim Beogradskim muzičkim svečanostima nepovratno osvojio naša srca. Maestro s radošću poručuje da krajem ove godine možemo očekivati niz njegovih nastupa u Beogradu, sa interesantnim programima. Ne samo solističkih, već i koncerata vokalno-instrumentalne i kamerne muzike.

* Planirate li kakav novi pijanistički podvig, poput izvođenja sva četiri koncerta Rahmanjinova?

Pročitajte još: Ivo Pogorelić se vraća u Beograd

- Bilo bi dobro da u nekom trenutku odsviram sve koncerte i "Rapsodiju" Rahmanjinova u dve večeri i u Beogradu, kao što sam to jednom prilikom učinio u Moskvi. Takav program u sebi sadrži i svojevrsni dramski element, što privlači publiku. Naravno, to je i praznik muzike, događaj koji za dugo vremena ostaje u sećanju slušalaca, ali i izvođača. Za orkestar je to takođe izazov, jer Rahmanjinov nije zamišljao orkestar kao prateći element. To su, u stvari, simfonije sa klavirom u kojima i orkestar pokazuje svu svoju snagu.

* Šta je, po vašem mišljenju, istinska virtuoznost?

- Potpuno sam siguran da to nema nikakve veze sa brzinom izvođenja dela. Takav kriterijum kakav je brzina vezan je za sport, a potekao je od takmičenja. U određenom trenutku, nagrade jesu dobijali oni koji su umeli da sviraju brzo i "čisto". Žiri, koji se sastoji od desetoro ljudi različitih po karakteru, pa neka su i profesionalci, lakše će prebrojati nepravilno odsvirane note i izmeriti vreme nego li objektivno oceniti dubinu talenta izvođača, pre svega kao umetnika. Otuda je u prvi plan počeo da izbija zanat, to jest umeće kretanja prstiju. Ali ipak, ako govorimo o muzici kao, pre svega, umetnosti komunikacije sa slušaocem, kao o jeziku putem kojeg kompozitor i izvođač prenose svoje misli i osećanja, onda je jasno da virtuoznost nije brzina, već zbir sredstava kojima se služi izvođač da bi ovaplotio ideju dela. Umeće brzog sviranja takođe ulazi u taj zbir, ali je ono pre svega sredstvo, a ne samo sebi cilj.

* Poznajete li karijeru i izvođenja Ive Pogorelića?

Pročitajte još: Stefan Milenković: Iz Amerike vidim koliko je Srbija lepa

- Nikada ga nisam slušao uživo, ali su mi poznati neki njegovi raniji snimci, među kojima i nastup na konkursu "Šopen", prema kojima se može zaključiti da je u pitanju vrlo interesantan i osećajan pijanista. Znam da je on i danas sklon eksperimentima u muzici (među kojima i eksperimentu sa tempom), što meni lično nije blisko. Izvođačka umetnost - to je, pre svega, poštovanje autora i teksta. Mi nemamo prava da menjamo zamisao kompozitora. Bez tog uslova je nemoguća interpretacija.

* Kakvo je vaše mišljenje o takmičenjima?

- Na konkursima su uvek postojali skandali i uvek će biti prisutni. Takva je priroda takmičenja. Konkursi su dobra prilika da se testira snaga i da se umetnik iskaže i prikaže. I samo u tom kontekstu, u nevelikim dozama, oni mogu biti korisni za izvođača.

* Ko su za vas najveće pijanističke, i uopšte muzičke zvezde današnjice?

- Veoma cenim Grigorija Sokolova, Mihaila Pletnjova (i kao pijanistu, i kao dirigenta), volim da slušam Alfreda Brendelja, koji je jedanput izjavio: "Ja imam odgovornost prema kompozitoru, a naročito prema delu." Inače, slušam razne vrste muzike koje za mene predstavljaju estetsko zadovoljstvo. To može da bude i popularna muzika, i džez, i drugi žanrovi, ali samo ako je darovito i profesionalno napisana i izvedena.

- Velika scena i puna sala - to je, zapravo, najveće zadovoljstvo. I solistički koncert i koncert sa orkestrom predstavljaju dve različite situacije, a u svakoj od njih postoji posebna draž. Od detinjstva sam voleo da sviram sa orkestrom. U tome, po meni, ima izvesne romantike. Kada postoji razumevanje sa dirigentom, na koncertu se zaista mogu osetiti varnice među svima prisutnim na sceni. Za vreme solističkog nastupa, sam upravljam svime. To je sasvim drugačija energija, druge emocije, osećaji.

* Gubi li se, posle mnogo godina pijanističke karijere, draž sviranja za svoju dušu?

- Naravno, klavir nije samo moj posao. Meni je, čini mi se, lakše da iskažem emocije svirajući na klaviru nego rečima. Tako, često kada vežbam, mogu da napravim pauzu i počnem da improvizujem. Ali moram priznati da je i sam proces učenja i uvežbavanja za mene neizmerno zadovoljstvo. Svako novo delo koje treba naučiti - za mene je cilj koji treba što pre dostići. I kada se jave prvi rezultati, to je nezamenljiv osećaj. Onda želim da sviram još i još.

* Znate li za slučaj kada je jedan od najboljih violinista na jednoj od najskupljih violina na svetu svirao jedno od najtežih dela na ulici, a da ga niko nije ni registrovao?

- Klasična muzika je oduvek bila umetnost za ograničeni krug ljudi. Nije neophodno slušati takvu muziku u prolazu. Zato me ne iznenađuje činjenica da je malo ko obratio pažnju na tog violinistu. Često čujem dobre ulične svirače, ali nastavljam dalje zato što, s jedne strane, nemam vremena u tom trenutku, a s druge strane, meni je potrebna tišina da bih uživao u muzici i izvođenju. Pešački prolazi i stanice nisu mesto gde se sluša klasična muzika.

* Koliko je u današnjem svetu muzičarima bitna menadžerska i institucionalna podrška?

- Menadžeri, pi-ar i svi prateći činioci su, naravno, neophodni bilo kom muzičaru. Pisac, kada napiše knjigu, želi da je i drugi čitaju. Ali je ne prodaje on lično. I u muzici je, u suštini, isti sistem. Muzičaru je neophodno da ga čuju, a za to je potrebna sala, publika i reklama. Jedino tako umetnik može da postane poznat i da publika sluša njegove koncerte.

* Hladni razum i goruće srce - tako ste opisali rusku pijanističku školu. Šta smatrate prednošću Istoka nad Zapadom?

- Bilo bi suviše egoistično i neumesno s moje strane da govorim o prednosti Istoka nad Zapadom. Jedno ne postoji bez drugog. Ruska kultura je neretko uzimala neka iskustva sa Zapada. Ali ih je stvaralački preoblikovala, punila drugačijim smislom i time je postajalo nešto novo i jedinstveno, što je kasnije predstavljalo obrazac za podražavanje na Zapadu. Tako je i ruska pijanistička škola nastala na osnovu zapadnog pijanizma. To je interesantna i duboka tema za diskusiju i mogu reći da se čini da postojanje jednog i drugog zavisi od međusobnog poštovanja tuđe kulture i istorije.