Prepiska između tri generacije cincarske porodice Njegovan, od kojih je najstariji pripadnik u Beču, gde je izgnan zbog podržavanja Miloša Obrenovića, uz nesebično spletkarenje snahe Milice, najsjajnije su stranice srpske literature (Pekić, "Zlatno runo"), a dramatizacija Borisava Mihajlovića Mihiza je ovenčana Sterijinom nagradom.

Posle oko tri stotine izvođenja u Ateljeu 212, sa najboljim srpskim glumcima, Zvezdara teatar i reditelj Gorčin Stojanović revitalizuju ovu predstavu, sa novom podelom, jasno, i sa željom da pokažu "cirkus istorije" kroz nju. U tom smislu, Stojanović (kao scenograf predstave) je aktere smestio u teatralizovan prostor, koji, umesto "pozorište u pozorištu", izgleda kao da simbolizuje "cirkus u pozorištu". Na karakterističnim podestima, na kojima u cirkusu stoje životinje, klovnovi i akrobate, Simeon Njegovan, Lupus, deda (Branislav Lečić), Simeon Njegovan, Hadžija, sin (Slavko Štimac), Simeon Njegovan, Mladi gazda (Joakim Tasić), Milica Njegovan, Hadžijina žena (Anica Dobra), Julijana Tolnai, cirkuska krotiteljka konja (Jelena Stupljanin) i Ilija Garašanin, Barun Sina, Šamsika Tot, Antonije (Branko Vidaković) bili su nekako zarobljeni u ovoj scenografiji, iako su se Vidaković, Stupljanin i Tasić poprilično kretali u mizanscenu.

Pročitajte još: Premijera čuvenog Pekićevog teksta u Mihizovoj dramatizaciji na Zvezdari (FOTO)

Dakle, u svedenim mogućnostima razigravanja predstave, ni one koje su bile dostupne nisu do kraja iskorišćene. Joakim Tasić se kretao lako i gipko, ali ipak nedovoljno u sopstvenom liku (mladi "japi", koji sve zna o zgrtanju bogatstva, a ništa o životu). Njegov mladi Njegovan je bio tačan, ali ne i čovek iz ovog vremena, ako je bio cilj "bocnuti" ovim sjajnim štivom današnjicu. Branislav Lečić (Lupus), sa rogobatnom, grotesknom perikom (da bi, valjda, shodno svom karakteru, podsećao na vuka), sasvim korektno je proneo svetski šarm i trgovačko/politikantsku pamet starog Njegovana kroz strašnu 1848. u Evropi. Zbog te užasne perike, neke replike, surove u svojoj aktuelnosti, zaličile su na glumljen varijete. Slavko Štimac (Hadžija) je prosto sedeo na sceni, ne stvorivši od toga dramsku radnju. Anica Dobra, duhovita i spretna, bila je prava Milica iz Pekićeve literature. Jelena Stupljanin je bila Juliška "od krvi i mesa", stvarna manipulatorka, cirkusantkinja, a onda i revolucionarka.

Ipak, "Korešpo(n)dencija" nije bila svedena na cirkuski šou, zato što se, po scenografiji, događa u istorijskom cirkusu. Gorčin Stojanović je uspešno i sasvim ozbiljno proveo kako epistolarne likove, tako i gledaoce, kroz previranja porodice Njegovan, kroz revoluciju Lajoša Košuta i njen uticaj na evropska, pa i naša zbivanja.

Ostaje utisak da je, izvesnim suvišnim uopštavanjem (banalna koreografija koju izvodi Julijana, skakanje i prenemaganje Mladog gazde, statičnost Hadžijina), umanjena stvarna atrakcija i oštrica ovog izvanrednog teksta.

Branko Vidaković se, u svim svojim likovima, ponajbolje uklopio u "ključ" predstave.