ADRESA Salona Muzeja savremene umetnosti, prvog izložbenog prostora iz koga se “rodila” ova značajna kulturna institucija, Pariska 14, bila je i adresa naših poznatih umetnika - Ivana Tabakovića, Peđe Milosavljevića, Stojana Aralice i Milenka Šerbana. Na kulturnoj mapi grada, gotovo da je zaboravljen toponim “zgrada umetnika”, kojim su Beograđani imenovali ovo zdanje završeno 1960. godine, prema projektu arhitekte Miroslava Mirka Jovanovića.

PROČITAJTE JOŠ: Međunarodni festival klasične muzike prvi put u Beogradu

Velike slikare, u kuću u kojoj su stvarali i živeli, na autentičan, autorski način vraća postavka “Gde je moje mesto” beogradske umetnice Irene Kelečević, koja istražuje lični prostor i njegove veze sa onim javnim.


PROČITAJTE JOŠ: Al Paćino za "Novosti": Sada bolje razumem život

- Neizbežna isprepletanost ljudi i mesta, decenijsko menjanje i jednih i drugih, rezultiralo je sintezom tih priča kroz formu prostorne arhitekture - kaže, za “Novosti”, autorka ove ambijentalne instalacije. - Zbog toga sam i odlučila da radove četiri autora koji su imali stambeno-radne prostore iznad Salona, rekonstruišem kroz formu prostornih crteža i neku vrstu scenografije, koristeći mobilijar izlagačkog prostora MSU. Te četiri intervencije su zabeležene kroz formu fotografije i izložene kao deo postavke - “Enterijer”, Stojana Aralice iz 1933, “Plavi kafe”, Ivan Tabakovića iz 1937, “Put slave”, Peđe Milosavljevića iz 1953. i “Ležeći akt”, Milenka Šerbana iz 1967. godine.

Instalacija “Gde je moje mesto” nadovezuje se, kako objašnjava umetnica, na njena prethodna istraživanja, a na pitanje kako je sama arhitektura Salona uticala na njenu postavku, odgovara:

- Imajući nameru da izlagački prostor ne izgubi svoju fluidnost i prepoznatljiv izgled, suptilnim intervencijama ukazujem na njegove glavne karakteristike, ali ga i prikazujem u novom svetlu u odnosu na njegovu arhitektonsku, istorijsku pozadinu, i uopšte na činjenice koje novim interpretacijama mogu da intrigiraju posetioce. Intervencija predstavlja vizuelno percipiranje prostora i njegovu transformaciju kroz određenu vrstu mizanscena, gde dolazi do konstruisanja paralelne realnosti u galerijskom prostoru, koja se odnosi na taj konkretan prostor. Formirajući jedan novi autonomni segment, galerija postaje ključni element u struktuiranju nove kompozicije pri reprezentaciji postojećeg prostora. Posetilac koji se može posmatrati kao činilac unutar scenografije ili slike prostora, ima mogućnost da pretpostavi svoju realnu poziciju unutar scene na kojoj se obreo.

Zgrada u Pariskoj 14 arhitekte Miroslava Mirka Jovanovića


Zgrada u kojoj je smešten Salon MSU, namenski je sagrađena za potrebe stanovanja, slikarskih ateljea eminentnih umetnika, ali i izlagačkog prostora, naglašava umetnica i dodaje:

- Takva koncepcija stambeno-izlagačkog prostora bila je izuzetno inovativno i hrabro rešenje ne samo za vreme kada je nastala, već i za sadašnje vreme. Sa novom estetikom prostora, prostran, sa prirodnim osvetljenjem, čistim velikim zidovima, Salon je preuzeo ulogu relevantnog mesta koje je propratilo decenijske promene u društvenom, ekonomskom i kulturnom životu, i značajno uticao na afirmaciju različitih generacija umetnika. Ono čime se bavim jeste veza između ljudi koji su tu živeli i stvarali, i Salona kao mesta okupljanja različitih ljudi - zaključuje Irena Kelečević.

MIKRO I MAKROPROSTOR

PROSTOR je osnova mog umetničkog rada - priča sagovornica. - Polazeći od najšireg smisla značenja samog pojma prostora, pa do prostora gradova ili zemlje u kojoj živimo, sve do prostora usko vezanih za pojedinca, zapravo ispitujem polja našeg aktivnog učešća u menjanju istog. Između ostalog, to se odvija na makroplanu i kroz veze sa drugim ljudima a da toga nismo ni svesni, pa sve do nekih mikroprostora u kojima živimo, u kojima smo skučeni ili bi ih, ponekad, rado menjali za neke druge prostore. Priroda mog rada podrazumeva aktiviranje mene kao umetnika, ali i posmatrača u sagledavanju novih, ponuđenih prostornih situacija.