Komemorativna porodica Adams

NAJPRE treba, svakako, istaći da je hvale vredna namera Drame Narodnog pozorišta da, u godini kada se obeležava osamdeset godina od smrti našeg najvećeg komediografa, postavi na scenu dve njegove komedije - "Sumnjivo lice" i, sada, "Ožalošćenu porodicu".

Kako su nas učili na studijama dramaturgije, sve je u čitanju pozorišnog teksta dozvoljeno, osim izneveravanja ideje pisca.

PROČITAJTE JOŠ - POZORIŠNA KRITIKA: Uticaj Verdija na Nušića

Upravo to se dogodilo sa "Ožalošćenom porodicom" u adaptaciji reditelja Jagoša Markovića (i Tare Lazarević?). U ovoj crnoj komediji o "porodici Adams" pokojnog Mate, očekivala se samo pojava pokojnika, da zapeva, na kraju, sa njima, na svadbi svoje vanbračne kćeri Danice. Zašto da ne? Ako je sve dozvoljeno, da poznati Nušićevi likovi, koji nose naš tačan mentalitet, pa i njegovu genezu, postanu akteri Felinijevog "Amarkorda" (pri čemu je promašena univerzalnost Felinijevih likova), ako je uklonjen svaki nagoveštaj Nušićeve dobronamerne (takav je to komediograf) kritike tadašnje velike nezaposlenosti, kao i rodoslovno stablo, koje govori o snobizmu i danas ukorenjenom nepotizmu u zgrtanju bogatstva političkim angažmanom, ako se istupi iz miljea, okolnosti u kojima jedna nacija nezaustavljivo propada, tonući kao Atlantida u korupciju i otimačinu - onda je dozvoljeno i da se familija na parastosu "podohvata" u orgijastičkoj strasti, i da se plemenita Nušićeva namera da izvrgne ruglu gramzivost pretvori u album patoloških tipova.

U zaista predivnim crnim kostimima Marie Marković Milojev, koji su uvodnu scenu "otvorili" kao u Strindbergovoj poetici, glumci Narodnog pozorišta, pa i gosti, zaigrali su "dans makabr", ali tako kao da su u nekoj duševnoj bolnici, u kojoj samo zamišljaju da su ono što predstavljaju. Naglašeno teatralni, do spuštanja u banalnost počesto, trudili su se da održe ideju o perverziji srebroljublja, ali, po Markovićevom čitanju, potpuno suprotno od onoga što im je namenio pisac.

PROČITAJTE JOŠ - POZORIŠNA KRITIKA: Urnebesna tragedija ili kako bismo je danas čitali

Iako niko od njih, dakle, nije stvorio pravi dramski lik, kome verujemo zbog njegovog karaktera i okolnosti, Saša Torlaković je, u ulozi Agatona, uspešno pokazao "pseudologiju fantastiku", dijagnozu u kojoj čovek veruje u svoju laž (koja mu i uspeva). Da završimo sa gostima: Danica Maksimović je, kao Sarka, bila distancirana od prostodušnosti i amoralnosti ovog lika, više je delovala kao Lukrecija iz nekadašnje istoimene predstave istog reditelja. Svi ostali su bili "slučajevi za sebe", bez namere da stvore kolektivnu igru, koja bi kreirala autentičan milje. Radmila Živković (Simka), sa crnim naočarima i sa čudnom, sapetom gestikulacijom, odsutno je komentarisala radnju, umesto da je čini. Nebojša Dugalić (Proka Purić) je neumesnim stepovanjem pokazivao neurozu svoga lika. Vanja Ejdus (Gina) igrala je ometenu osobu, i fizički, i duhovno. Aleksandar Srećković (Tanasije Dimitrijević) bio je nasilnik, kao iz crtanih filmova. Nela Mihailović je imala fizičke ispade, koji su bili sračunati da pokažu crveni donji veš i uvrtanje glasom. Slobodan Beštić je igrao advokata iz Haškog tribunala, a Suzana Lukić je Danicu, devojku koja će naslediti sve bogatstvo, predstavila kao udavaču, željnu da se uda po svaku cenu. Stare tetke, začudo, nije bilo, a baš je bila prilika za kalambur, naročito pri pevanju i tancovanju, što je postao zaštitni znak režija Jagoša Markovića.

Šteta. Bila je ovo komemoracija ne bogatom rođaku Mati, nego dobrom ukusu i pozorišnoj umetnosti.

U nacionalnom teatru.