Poezija je filter za dušu

PESNIČKA nagrada koja nosi ime velikana Milana Rakića za mene ima poseban značaj. Ovo je priznanje Udruženja književnika Srbije, esnafa kojem pripadam. Rakić je bio i ostao pesnik lektire, njegov lirizam je po svemu blizak, i ostao je moj najomiljeniji pesnik. Ovo, za "Novosti", kaže pisac Veselin Mišnić (1954), povodom priznanja koje je nedavno dobio za zbirku stihova "Pustinjske pesme", u izdanju "Industrije knjiga".

Ovaj raznovrsni i plodni pisac objavio je više od 30 knjiga, uspešno se ogledajući u raznim žanrovima, kao romansijer, pripovedač, pesnik, esejista, satiričar i aforističar.

- Počeo sam kao pesnik, nadam se da ću tako i završiti. Romani i pripovetke koje sam pisao nastajali su nekako u isto vreme kad i poezija. Tu je, kao verni pratilac i neka vrsta kontrole savesti, bila prisutna i satira, a u poslednjoj deceniji je sve izraženija kritička misao i esejistika. U ovim žanrovima, po potrebi, plivam kao riba u okeanu.

PROČITAJTE JOŠ - Država odustala od "Rakića"

U nagrađenoj knjizi "Pustinjske pesme" najviše je ljubavnih, odnosno lirskih pesama, nastalih u poslednjih petnaestak godina, o čemu Mišnić kaže:

- Ne mogu nikako da se pomirim sa sve prisutnijim uverenjem da je lirika u današnje vreme mrtva i da je jedan prevaziđeni poetski koncept. Apsolutno sam uveren da prave poezije, one koja traje, nema bez čistih emocija. Dok se bude pisala poezija, biće i lirike.

Nagrađenu knjigu zatvara pesma od čak 350 stihova, gotovo poema, "Amarkord", koja je ispisivana punih 30 godina, od 1981. do 2011.

- Možda je rađanje pesme trenutak. Životu pesme kad se nađe u knjizi je podarena večnost, onome ko je pisao, svakako nije. Pesmu "Amarkord", čiji je naslov uzet po legendarnom Felinijevom filmu, a znači "Sećam se", takođe je jedno sećanje, preraslo u borbu s nezaboravom. Pesma je imala i neobičan javni život, naime, saznao sam da je njenu prvobitnu verziju podgorički glumac Džoni Hodžić na javnim nastupima govorio više od 1.000 puta. Zbog toga sam je u kasnijim verzijama njemu i posvetio. Ona se pretvarala u poemu koja je pomalo sarkastično odslikavala neko drugo vreme, neku našu mladost.

Kao nov glas u našoj poeziji, Mišnića je svojevremeno prepoznao i veliki Miroslav Antić, napisavši i pogovor za jednu od Mišnićevih ranih pesničkih knjiga, u kome je istakao i ovo: "Ovo, bez sumnje, nije poezija samo sadašnjeg vremena, već eho nekog govora koji se među zubima i na jeziku naslućuje kao artikulacija onoga što se tek priprema u jedno sutra koje dolazi."

PROČITAJTE JOŠ - U UKS uručene nagrade „Milan Rakić”

- Kad god se setim tih vremena i Mike Antića, pomalo se setno vratim njegovoj božanstvenoj poeziji. Od njega sam učio šta je značaj lepe poezije, kako za njenog tvorca, tako i za život naroda. Govorio je da je poezija filter za dušu. Mika je bio najveći boem kojeg sam upoznao, i doživljavao sam ga i kao bliskog prijatelja, iako je od mene bio puno stariji. Nažalost, prerano je otišao, kao i Kiš, kao i Brana Petrović, kao i mnogi drugi moji omiljeni pisci i prijatelji. Jednom davno, Kiš mi je rekao da ne postoji savršena knjiga, pa ni savršena pesma. Ovaj njegov savet ozbiljno sam shvatio i prihvatio kao neku maksimu u svom ukupnom stvaralaštvu.