Čedomir Kolar: Neki nam još broje krvna zrnca

NA 23. Festival autorskog filma, koji je upravo završen, Čedomir Kolar je stigao kao producent dva ostvarenja koja su ove godine obeležila svetsku produkciju - "Fokstrot" izraelskog reditelja Semjuela Maoza, dobitnika Gran prija žirija u Veneciji, i "Kentaur" Aktana Arima Kubata, koji je u Berlinu osvojio nagradu za umetnički doprinos, a u Lokarnu "Zlatnog leoparda". U međuvremenu, "Fokstrot" kojim je i otvoren ovogodišnji FAF, američki Nacionalni odbor za recenziju filmova (National Board of Review) proglasio je najboljim stranim ostvarenjem, što ga je direktno preporučilo kao favorita za Oskar 2018.

- Velika mi je čast što sam radio na "Fokstrotu", sa Maozom sam sarađivao i na njegovom prvom filmu, a "Fokstrot" nam je važan iz mnogo razloga, ne samo zbog nagrada. On je jedna potresna i opominjuća antiratna priča i porodična drama. Ne razmišljamo mnogo o Oskaru, ali, svašta može da se desi - kaže Kolar, koji gotovo 30 godina živi i radi u Parizu. Poslednje dve decenije etabliran je među značajne nezavisne evropske producente, sarađuje sa vodećim filmskim autorima današnjice koji dolaze iz "rubnih kinematografija", član je Upravnog odbora Evropske filmske akademije, član i predsednik žirija uglednih festivala širom sveta.

Danas će Čedomiru Kolaru u Berlinu svečano biti uručena i nagrada za producenta godine.

* Pored Maoza, lansirali ste i Kirgistanca Aktana Arima Kubata, rumunskog autora Radua Mihaileanua, Mehmeta Kana Mertoglua, jednog od vodećih turskih reditelja... Da li su "rubne kinematografije" veći izazov za producente?

- Filmovi koji dolaze iz komercijalne mejnstrim kinematografije uglavnom su dosadni. U njihovim scenarijima ne nalazim mnogo originalnosti, mada ne treba generalizovati. Ali, i sam taj pojam "rubna kinematografija" je relativan. Na primer, rumunska kinematografija je nekada bila rubna, a danas je centralna, osvaja nagrade na najvećim svetskim festivalima. I jugoslovenska kinematografija je do sredine šezdesetih i sedamdesetih godina i pojave "crnog talasa" bila rubna, a onda su je Aleksandar Saša Petrović, Dušan Makavejev, Puriša Đorđević, Živojin Pavlović i ostali učinili velesilom. Izraelska kinematografija, recimo, nikada nije bila rubna.

* Sa "ruba" je došao i makedonski film "Pre kiše", koji je i reditelju Milču Mančevskom i vama bio prvi međunarodni uspeh - osvojio je "Zlatnog lava" u Veneciji i nominaciju za Oskar, zatim "Ničija zemlja" Danisa Tanovića, koja se ovenčala Oskarom. Umete da "namirišete" nagrade?

- Kada biram neki projekat, glavna stvar koja me zanima jeste da li on ima priču koja meni nešto znači. Za mene je film pričanje priče, a oba filma, i "Pre kiše" i "Ničija zemlja", bili su moj lični angažman protiv rata u Jugoslavji i tadašnje političke situacije. U početku , "Pre kiše" je bio projekat British Screena i Simona Perija, a onda sam se pridružio i ja. "Ničija zemlja" je osvojila najznačajnije nagrade koje može da dobije - nagradu za najbolji scenario u Kanu, "Zlatni globus", "Feliks", "Cezar" i, naravno, Oskar. To znači da su ovi filmovi čitavom svetu umeli da ispričaju svoju uzbudljivu priču.

*Posle "crnog talasa" došli su naši reditelji "češke škole", koji su takođe osvajali svet. Šta se danas događa sa postjugoslovenskom kinematografijom?

- Pre nekoliko godina bio sam član žirija 40. festivala u Puli, a u znak jubileja bili su postavljeni plakati najvažnijih jugoslovenskih filmova. To je bilo impresivno! Kad vidite šta smo sve radili u socijalizmu, u toj diktaturi za koju kažemo da nas je ugnjetavala i uništavala, onda shvatimo da je ona za kulturu zaista bila, kako je Žika Pavlović govorio, Periklovo doba. Ne plačem za tim vremenima, ali se ne može bežati od činjenica. Mi smo strahovito mnogo vremena izgubili u prepucavanjima, koja nisu imala veze sa umetnošću i sa željom da se nešto kaže filmskim jezikom. Danas, kad sve saberete, po nagradama u svetu, najvažnija je bosanska kinematografija, koja je u bivšoj Jugoslaviji bila najsiromašnija. Žao mi je što potencijalno najjača kinematografija, a to je srpska, još nije napravila iskorak u svetu sa istinski velikim delom.

* Šta je razlog tom zatišju u srpskom filmu?

- Mislim da je to zatišje pred buru, i da srpski film ima kapacitet za velik uspeh. Mladi reditelj Nikola Ljuca je, recimo, vrlo darovit, Mirjana Karanović je pokazala da može da postane izuzetan reditelj, Bojan Vuletić se sa "Rekvijemom za gospođu J." predstavio u Berlinu kao autor koji ume da napravi odličnu crnu komediju. Stvara se, dakle, nešto novo. Biću uobražen, pa ću reći da iduće godine produciram novi film Srdana Golubovića, "Otac". Scenario je fantastičan, i ako film bude bio pola od te priče, napravićemo svetsko ostvarenje. Tu su i neka druga, dobra pomeranja koja pratim sa velikim zadovoljstvom - Fest je opet jedan respektabilni festival koji ima svoju formulu i zna zbog čega postoji, Filmski centar Srbije poslednje dve godine stiče evropski respekt.

* Ovde ste odrastali i živeli, a onda vas dugo nije bilo. Koliko je Beograd i danas vaš grad?

- Bio je period kada nisam voleo Beograd, i kada je Beograd još manje voleo mene. Poslednjih godina je ponovo postao grad, i bilo mi je divno kada su me prošle godine pozvali sa Festa da budem član žirija. Posle 26 godina opet sam bio tu, na festivalu na kojem sam radio od njegovog osnivanja. Jer, meni su neki ljudi 1991. "milo" rekli da njima producenti kao što sam ja nisu potrebni. Nije mi to, naravno, rekao veliki Nebojša Đukelić, s kojim sam divno sarađivao. Za moj beogradski povratak vrlo su važni Srdan Golubović i Jugoslav Pantelić, i s radošću mogu da primetim da se Beograd vraća svom nekadašnjem građanskom duhu. Ima mnogo gledalaca filmova koji nisu mejnstrim, mlađarija koja dolazi na projekcije je fenomenalna, znatiželjna, otvorena, i podseća me na onaj Beograd koji volim i koji sam voleo u mladosti.

* Svih ovih decenija, na razne načine, pomagali ste promociju i učešće nekih naših reditelja na svetskim festivalima, omogućili ste da u njihovim filmovima igraju zvezde, kao što su Džoni Dep, Fej Danavej... Gde su sada ta prijateljstva?

- Neki od njih su davni deo mog sećanja, i radije ih zaboravljam nego što ih pamtim. Srđana Điđu Karanovića veoma volim, producirao sam njegove "Virdžinu" i "Besu" i sjajno smo radili. Ja nisam opterećen ružnim stvarima koje su se događale, i bez ikakvih problema kažem da se još osećam Jugoslovenom. A i kako bih se osećao, kad niko ne može da mi promeni krvna zrnca, iako nam ih neki još broje. Otac mi je bio Hrvat, majka Crnogorka, rođen sam u Rijeci, živeo sam u Beogradu, imam kuću u Sloveniji u kojoj svake godine provedem bar četiri meseca, u Sarajevu sam kao kod kuće, a imam francuski pasoš. Danas se malo više možda osećam Evropljaninom, na mom pasošu piše Evropska unija, a voleo bih da imam svih šest pasoša bivših jugoslovenskih republika, i da ih sve nosim u džepu.