Marko Manojlović: Svet se ubrzao i poludeo

U ATELjEU 212, “rodnoj pozorišnoj kući” Dušana Kovačevića (kako je sam pisac naziva), na repertoaru je nova predstava s njegovim potpisom: “Urnebesna tragedija” u režiji Marka Manojlovića večeras će imati premijerno izvođenje na Sceni “Mira Trailović”.

Posle ostvarenja “Bez maske” (s kojim je debitovao u Ateljeu pre deset godina), “Aj, Karmela” i “Ožalošćena porodica”, Manojlović četvrti put režira na istom mestu. Sada je pred njim nimalo lak zadatak da “ateljeovskog” pisca postavi u “rodnoj kući”, dve i po decenije posle velikog uspeha praizvedbe u Zvezdara teatru.

- Branimir Brstina imao je nekoliko predloga, ali se ubrzo odlučio baš za “Urnebesnu tragediju”. Moja je sreća da nisam gledao prvu predstavu jer sam bio mali, a sticajem okolnosti ni film - objašnjava Marko Manojlović. - Pročitao sam komad i on me je veoma uzbudio, rastužio, emotivno “razneo”! Osetio sam neku tananu, nimalo katarzičnu, duboku tugu. Sa surovo tačnim pitanjem dečaka na kraju, onim koje lebdi nad svima nama: ko sam ja?

Priča u kojoj se “ne zna ko je luđi” i niko nikoga ne razume, otvara i mnoga druga pitanja na koja nije lako naći odgovor - porekla, krivice, identiteta, nasleđa...

- Nisam imao potrebu ništa da aktuelizujem, radnja je smeštena u 1989. godinu, kada je današnje ludilo počelo da se nagoveštava. U međuvremenu, svet se toliko ubrzao i poludeo da ne ostavlja vremena za reakciju. Svakodnevno dobijamo toliko informacija, pa izgleda da mnogo više znamo. Ali iz svih tih delića nemoguće je sklopiti sliku u mozaik i naslutiti kuda bi čovek i svet mogli da idu. Danas su ljudi postali apatični, nezainteresovani, zatvaraju se u sebe i svoje živote. Čini se da više nije moguće pokrenuti neku vrstu zajedničke ideje.

Zato, objašnjava reditelj, čini se da su ljudi u vreme nastanka Kovačevićevog komada bili vitalniji i zagriženiji za teme koje su ih se u to doba ticale, poput represije komunističkog sistema i želja da se o tome progovori.

- Ljudi su, jednostavno, imali više strasti. U nemogućnosti reakcije na haos u kom žive, mladi ljudi se danas (bar prividnom) ravnodušnošću brane od života. Na neki način se - ugase. Kovačević piše kako stalno gomilamo teme, a ništa ne rešavamo. Uostalom, imamo li i danas jasan stav prema najvažnijim istorijskim pitanjima. Da li je prva Jugoslavija velikosrpska tvorevina ili, zaista, plemenita želja svih Jugoslovena za ujedinjenje? Da li je komunistički režim druge Jugoslavije bio zločinački ili graditeljski? Da li su ratovi devedesetih velika nepravda protiv Srbije ili naša krivica?

Manojlović ističe da smo zbog svega ovoga stalno raspolućeni i ne možemo da prođemo kroz katarzu gubitnika ili pobednika, uvek smo između:

- U mom istorijskom udžbeniku sukobi u bivšoj zemlji obrađeni su jednom rečenicom: “Raspad Jugoslavije nastao je građanskim ratom 1991- 1994”. To je sve što piše... Duško Kovačević je suštinski političan pisac, ali on u svojim delima stalno prepliće kolektivnu i intimnu dramu. Osećate da su njegovi likovi produkt svog doba.

Naš sagovornik je imao osam godina kada je prvi put izvedena “Urnebesna tragedija”, ipak, i te kako su mu jasne okolnosti vremena u kojem je drama nastala:

- Berlinski zid se srušio 1989. godine, pala je gvozdena zavesa. Ceo svet, pogotovo Istočnu Evropu, zahvata osećaj zajedništva i optimizma. Za to vreme mi se, u kontraritmu, raspadamo. Slična je situacija i sa liberalnim kapitalizmom. Napada nas u najgorem obliku, kada već i Amerikanci shvataju da je njegov opstanak nemoguć. S druge strane, oni koji rade u državnoj i privatnoj firmi, kao da ne žive u istoj državi! Dok je u državnoj “raspašoj”, u privatnoj rade toliko da niko ne sme prvi da izađe s posla. Unutrašnji pritisak koji se danas zgusnuo u nama kod Duška se oseća fantastično još pre gotovo tri decenije.

Reditelj otkriva da večerašnja predstava počinje autentičnim radio-isečkom iz vesti 1989. godine, a on glasi: “Kada bi pisac hteo da se bavi današnjim realnošću u Jugoslaviji, imao bi problem žanra jer ne bi znao da li su sednice CK SKJ tragedija ili komedija.”

Zanimljivo je da je u svom dosadašnjem rediteljskom opusu, Manojlović dva puta (“Smrt”, “Sviraj to ponovo, Sem”) postavljao na scenu komade Vudija Alena. Pronalazi li u njegovoj crnohumornosti sličnost sa našim Kovačevićem:

- Vudi Alen ima zanimljivu poziciju “Kafke sa otklonom”. Posmatrajući svet s distancom, daje udobnost gledaocu u stilu “sve je svejedno, samo nađi ono što tebi funkcioniše”. U tome je veoma duhovit i pruža utehu, bar meni kao gledaocu. Inače, kao reditelj uvek volim da s delom počnem kao gledalac ili čitalac. Ako zbog nečeg zaplačem ili se na nešto nasmejem - onda ću to i raditi. Paradoksom života bave se i Duško Kovačević i Vudi Alen. Kao kod Čehova: “Divan dan da se čovek ubije”... Uostalom, kako čovek danas da deluje kad samo u jednom danu primeti toliko nelogičnosti da, kad bi hteo da ih ispravi - ne bi stigao iz kuće ni da izađe...

NEVEN I RUŽA

PRED publikom Ateljea 212 večeras će se naći peti naslov Duška Kovačevića. Svi prethodni bili su i praizvedbe: “Maratonci trče počasni krug”, “Radovan Treći”, “Proleće u januaru”, “Sveti Georgije ubiva aždahu”.

U novoj “Urnebesnoj tragediji” gledaćemo Sonju Kolačarić, Branislava Trifunovića, Amara Ćorovića, Katarinu Žutić, Nebojšu Ilića, Anicu Dobru, Branimira Brstinu, Branislava Zeremskog i Radomira Nikolića.

Zanimljivo je da je Anica Dobra u prvoj postavci igrala (dvanaestogodišnjeg) dečaka Nevena, a od sada ćemo je gledati u ulozi Ruže. Scenograf je Vesna Popović, a kostimograf Boris Čakširan.