POZORIŠNA KRITIKA: Mera (pozorišnog) vremena

Smeštanjem zbivanja u tok imaginarnog Ajnštajnovog putovanja za Ameriku, za njega veoma plodne 1933. godine, Unkovski je „formatirao“ mesto događanja ove rasute fragmentarne dramaturgije. Ali, za ideju koju hoće da sprovede, da ništa nije fiksirano, ni vreme, ni identitet, ni sećanje, da je „zalepljenost“ u vremenu pogubna, metafora putovanja je konkretna i suviše uslovljena svojim trajanjem, da bi bila dobar „nosač“ za ovu metaforu. Izmišljeni brod „Anus Mirabilis“, ipak, nije „Enterprajz“, i ne odvodi nas daleko od vremenski fiksiranog trajanja putovanja između Evrope i Amerike.

PROČITAJTE JOŠ: POZORIŠNA KRITIKA: Mondtag i komentari

No, reditelj je uspeo da svede nepojamnu širinu filozofsko poetske rasprave (u relativno dramskoj formi) o kretanju,postojanju i percepciji vremena u ljudskoj svesti, uz pomoć inspirisanih, nadahnutih glumaca (Dragan Mićanović, Radovan Vujović, Anita Mančić, Branko Cvejić, Nataša Tapušković, Branka Petrić, Marija Vicković, Milena Živanović, Vučić Perović, Marko Grabež, Milica Gojković, Filip Đurić, Joakim Tasić), u mnogobrojnim ulogama i, što je izuzetno, svako od njih u iskoraku od svoje dosadašnje glumačke prirode – kao u drugoj dimenziji i van standarda psihološkog realizma!

Ovu izuzetno zanimljivu, uzbudljivu scensku poemu karakteriše još jedan rad scenografske grupe NUMEN, koja je u JDP kreirala i predstave „Hamlet“ i „Metamorfoze“...Zbog razapetih konopaca,kao koordinata, po čitavoj sali, „Anjštajnovi snovi“ su prečesto zaličili na „Metamorfoze“, ne toliko po disputu o kosmičkom, a ne ljudskom vremenu, koliko po veoma sličnom fragmentiranju i ironijskoj interpretaciji ideja, koje nije mogućno predstaviti u istinski dramskom obliku. Njihova literarnost, naučnost ili filozofičnost im nužno poništavaju spontanost i istinitost, neophodne sceni.

Namerno se u ovoj kritici malo bavimo Ajnštajnovim likom (Dragan Mićanović), smatrajući da on i kod Lajtmana, i kod Unkovskog, samo nosi jednu ideju, koja, kada se obuče u ljudski lik, izgubi mnogo od svoje vanvremenosti. Ako je uopšte sanjao, ako je njegova teorija relativiteta inspirisana čovekovim večnim lamentom nad prolaznošću, ako egzaktna naua kanije neupitna, nego podložna nadahnutom tumačenju, onda je i Ajnštajn u ovoj predstavi samo Harun, vodič preko reke (mora), do onostranog, gde svi plaćaju ono što su zaslužili.

U dubini ove predstave (koja, zaista,postoji) je njen angažman za otvaranje uma ka novom, svežem, neprotumačenom, a, ipak, emotivnom svetu, koji je pred duhovnim očima, koji nije uslovljen konvencijom i tradicijom.

Uz izvrsne kostime Lane Cvijanović, koji relativizuju stvarno i sneno, divnu muziku Zlatka Oriđanskog (“Anastasia“), u tačnom prepevu Ivane Đorđević, „Ajnštajnovi snovi“ su pozorišni užitak, uprkos dva do tri logična kraja, koji se odgađa, da se pojača apoteoza podizanja Ajnštajna na pokretnoj platformi.