POZORIŠNA KRITIKA: Novovremeni Gogolj

Egon Savin je, u produkciji Crnogorskog narodnog pozorišta i Kraljevskog pozorišta "Zetski dom", postavio „Ženidbu“ kao dramu o nemogućnoj komunikaciji, kako među polovima, tako i među ljudima uopšte. Karakterišući Potkoljosina /uverljiv Dejan Ivanić/ i Kočkarjova / skapenovski spretan Zoran Vujović/ kao homoseksualni par, Savin je pitanje slobode kao ontološke kategorije obogatio još jednom dimenzijom – unutrašnjim konfliktom sa sopstvenim demonima, uz stalnu manipulaciju za što bolji i što lakše stečen društveni status i blagostanje, kako je kod Gogolja.

„Ženidba“ je, u adaptaciji Egona Savina /dramaturškinja je bila Stela Mišković/, kao u Altmanovim filmovima, vivisecirala društvo i porodicu u njemu kao skup različitih podlosti i dijagnoza, što je, sudeći po današnjim „crnim hronikama“ u štampi, dobro uočeno. Uz to, retko je tako, kao se javnosti pokazuje. To ovde potkazuje slučaj Kočkarjova, uredno oženjenog homoseksualca, što Potkoljosina dodatno opterećuje.

Pročitajte još: Tihomir Stanić: Samo se od mladih može nešto naučiti

Varja Đukić svoju navodadžiku, ustvari „podvodačicu“, Fjoklu Ivanovnu igra kao podlu, srebroljubivu, manipulativnu ženturaču, no, ipak, glumičin lični šarm probija kroz ovu patologiju i čini Fjoklu živom i istinitom.

Najlepše je u ovoj predstavi predstavljena Agafja Tihonovna, koju Nada Vukčević obasjava iznutra, u čvor vezanim i ženskim, i ljudskim principom. Ona ima napade panike, anksiozna je, pati od većine psiholoških problema, koji su danas česti i opravdani. No, kada „uhvati kontakt“ sa Potkoljosinom, Agafja pronalazi svoju empatiju i postaje nežno, samilosno, odano ljudsko biće, koje se u njegovoj nemogućnosti da voli ženu ogleda kao u svojoj askezi.Nada Vukčević je Agafju provela kroz lavirint i emotivnih, i žanrovskih prepreka tog Gogoljevog lika. Na kraju, kada, pred punim mesecom, kao svedokom iz Sna letnje noći, pomaže Potkoljosinu da pobegne od nemogućne ženidbe i više se ne vrati, njena kosmička samoća deluje i tragično, i metaforično.

Svi, koji se prezivaju Kajgana, njeni prosci /Nikola Perišić, Aleksandar Gavranić, Goran Vujović, Gojko Burzanović/ bili su odlična kontra Potkoljosinovoj iskrenosti.

Arina Pantelejmonova /Olivera Vuković/, oživela je ovaj lik neobičnom mehaničnošću svog potčinjavanja i svojom slikovitom pojavom.

Dunjaška /Radmila Čolić/ i Sluga /Stevan Radusinović/ su, nasuprot boljkama, koje Savin dovodi pod svetlost pozornice, jer su prastare, a često patrijarhalno skrivane /homoseksualizam, duševna stanja/, „prirodno“ zdravi izdanci društvene patologije.

Scena Vesne Popović je dala vernu iluziju građanskog salona, a mesec je nezaboravan.

Jelena Stokuća je, kao obično, kostimom uspela da stvori čitavu jednu iluziju, ovoga puta ruske karakterne, tradicionalne i društvene složenosti, koja, sa jedne strane, ima uporište velikoj umetnosti, a sa druge, u savremenom kiču.

Ova „Ženidba“ je veoma neobična i neočekivana predstava. Istina,ipak, možda zaista spasava!