Igor Bojović: Svemu mora doći i taj srećan kraj

DRAMSKI pisac, jedini dobitnik Sterijine nagrade za dečju književnost u istoriji ovog festivala, scenarista i koscenarista poznatih filmova ("Nož", "Lavirint", "Rat uživo"), gotovo dve decenije upravnik Pozorišta lutaka "Pinokio", od prošle godine direktor "Boška Buhe", Igor Bojović - od detinjstva je i, bukvalno, uzimao bajke "na kašičicu". Koliko ih je napisao ni sam ne zna. Njegov poslednji naslov nedavno je izveden na sceni "Duška Radovića".

- "Mali kaplar" zasnovan je na istinitim događajima i prvi je komad takve vrste u mom dramskom opusu - kaže Igor Bojović. - Pre tri godine naišao sam na fotografiju dečaka Momčila Gavrića koji je sa osam godina krenuo za srpskom vojskom i prošao celu golgotu Velikog rata. Pitao sam se kako je moguće da o tome ništa nisam znao i šta je, uopšte, moja generacija učila u školi? Upravnik "Radovića" Alek Rodić i reditelj Saša Gabrić pozvali su me da napišem tekst, a ja sam sa zadovoljstvom prihvatio.

Pročitajte još: VODVILj O LICEMERJU: Pozorište "Boško Buha" najavilo Premijeru na sceni UK "Vuk Karadžić"

* Šta kažu istorijske činjenice o malom heroju?

- Austrougarska vojska mu je pobila celu porodicu, on se igrom slučaja spasao jer ga je otac poslao u susedno selo po volove. Kad se vratio zatekao je mrtva tela i vojnike koji se vesele, pevaju i vrte njegovo tele na ražnju. Kakav je to strašan stres za dečaka, možemo samo da zamislimo... Počeo je da trči kroz šumu i naišao na vod srpske vojske, koju je prevodio major Tucović - brat čuvenog Dimitrija Tucovića. Prihvatili su ga jer je bilo jasno da sve što u ratu može da se dogodi, manje je jezivo od onoga što je već doživeo. S vojskom je prošao velike bitke, preživeo povlačenje kroz Albaniju. Sve je to bio izuzetan materijal za mene kao pisca. Sledio sam ono čuveno dramaturško pravilo da scenarista uvek priča jednu priču da bi ispričao drugu. U ovom slučaju, to je priča o Velikom ratu...

Pročitajte još: ŽIVOT IMA SVOJU CENU: Ana Sofrenović o premijeri predstave "Zojkin stan", profesiji i ličnom sazrevanju

* Osmislili ste dramu kao školski čas, namenjen tinejdžerima?

- Tako je, zato su scene nasilja kojima ova priča počinje ispričane i izvedene na "suptilniji" način nego što se u životu desilo.

* Kako je dalje tekla životna priča Momčila Gavrića?

- Moj komad završava se na Kajmakčalanu, u trenutku dok general Mišić komanduje juriš i povratak kući. Momčilo je kasnije, kada je služio vojsku, rekao oficirima da je bio u ratu i iz njega izašao s činom podnarednika. Ne samo da mu nisu poverovali već je zbog te izjave završio u zatvoru... Moja želja kao pisca bila je da današnjoj deci skrenem pažnju kako na sudbinu ovog dečaka, tako i na brojne velike događaje Prvog svetskog rata. Ali i na osnovnu ideju koja bi se mogla vezati za bajke koje sam ranije radio, da um caruje a snaga klade valja. U ovom ratu je pobedu (osim hrabrosti vojnika) izvojevala pamet vojskovođa.

* Mnogi vaši komadi nastali su po motivima čuvenih bajki?

- Postoji staro pravilo da su sve priče već ispričane, da je ono naše autorsko zapravo način na koji uvek iznova pričamo priču. Šekspir nije napisao nijedan komad po priči koju je izmislio. Podsetiću i na Sofokla, i u to vreme opšte poznat mit o caru Edipu: publika je išla u pozorište znajući unapred koje je arhetipske situacije očekuju, ali želeći da vidi, pre svega, kako je to veliki Sofokle napisao.

* Za neke od vaših najboljih drama inspirativne su bile epske pesme?

- Po motivima priča koje je prikupio i objavio Vuk Karadžić napisao sam dramske komade i scenarija za serije. Istovremeno, radio sam i po motivima epske poezije koja je ispevana tako da svakim stihom izaziva vizuelne senzacije, te je stoga veoma bliska filmu. Komad "Ženidba kralja Vukašina" možda je jedan od najboljih koje sam do sada uradio.

* Vi ste svojim angažmanom, na neki način, postali i čuvar naše kulturne baštine?

- Viktor Igo kaže da je stvaralaštvo zapravo (re)kreativni svet detinjstva. Radeći svoje komade inspiraciju nalazimo u svom detinjstvu, pa se i u tom smislu potvrđuje činjenica da je dete otac čoveka. Mogu da vam otkrijem i jedan bizaran detalj iz sopstvene biografije: kao dete sam odbijao da jedem i roditelji su mi za svaku kašiku morali da ispričaju po jednu bajku. To je, svakako, odredilo i moj životni put. Svojim arhetipskim situacijama bajke nas poput antičkih komada, Molijera, Šekspira, Rasina - uče kako da savladamo najteže prepreke u životu i da iz svega izađemo još jači.

* I za "Izvanjca", dramu za odrasle, dobili ste Sterijinu nagradu?

- Ovaj komad zadire u ozbiljnu temu, bavi se suzbijanjem krvne osvete koja je u vreme dešavanja radnje vladala među plemenima u Crnoj Gori. Sveti Petar Cetinjski uveo je državni zakon, takozvanu "stegu", želeći (kako bi danas rekli) da problem institucionalizuje. Krvna osveta ima svoje korene u tradiciji, i danas se povremeno dešava. Voleo bih da ostane samo u sećanjima i literaturi, kao materijal za pisanje...

* Osamnaest godina rukovodili ste Pozorištem lutaka "Pinokio". Koliko je u vreme tehnoloških senzacija, lutka ostala važna?

- Lutka je znak i u tom smislu je veoma bitna. Kad je reč o pozorištu za decu, važna je za njihove početke jer se deca u najmlađem uzrastu vezuju za lutke. One su male i njima bliže od odraslog čoveka. Iako su svesni da na sceni iza lutaka stoje ljudi koji njima upravljaju, deca u tom uzrastu vole da se igraju života i zato lutku doživljavaju kao živo biće. Kasnije su spremni za drugačiju vrstu percepcije, za pozorišta kao što su "Radović" i "Buha".

* Od prošle godine na čelu ste "Buhe", teatra u kome ste na razne načine prisutni već pola veka?

- Ovo pozorište poznato je po velikim bajkama i spektakl predstavama, negovanju klasičnih vrednosti u odnosu na ono čime nas zasipaju internet, mediji i slično. S druge strane, imamo veoma aktivnu Večernju scenu, kao i ansambl u kome su poznati i dobri glumci. U situaciji u kojoj se pozorište renovira, a mi imamo mali broj termina u "Vuku" i na gostovanjima, držimo se osnovne repertoarske linije. Kada se vratimo na staru adresu, želeli bismo više istraživačkih predstava i savremenih komada o odrastanju dece u vremenu u kojem živimo.

* Kako ocenjujete ovo vreme iz vizure pisca za decu?

- Kao veoma opasno. Pre svega, zbog novih tehnologija i onog što je deci mnogo dostupnije nego što je bilo našoj generaciji u vreme odrastanja. Izloženi su internetu, igricama, rijaliti programima koji favorizuju primitivizam, nasilje i neke nove, ali potpuno pogrešne junake i uzore. Zato i verujem da su "Buha" i druga pozorišta za decu, poslednji bastion kulture za najmlađe. Kakvi će ljudi biti kad odrastu, u velikoj meri zavisi od sadržaja kojima su izloženi. Na roditeljima je, koji su nažalost i sami indoktrinirani površnim i brzim životom, da biraju hoće li decu voditi u pozorište ili prepustiti kompjuteru...

* Jedan vaš komad se zove "Hepiend". Ima li srećnog kraja u našoj bliskoj budućnosti?

- "Hepiend" je antiratni komad, napisan u vreme dok je rat još trajao u Bosni. Bavio se raspadom jedne porodice i fenomenom vikend ratnika. Nadam se da se sadržaj tog komada u našoj budućnosti nikada neće ponoviti... Mislim da nam neće i ne može biti lako, ali ukoliko smo svesni svega, možemo verovati u neka bolja vremena. Istorija je, ipak, učiteljica života. Ako se vratimo, kao nekakvim vremeplovom, kroz sve što smo prošli - onda ćemo sigurno drugačije gledati na sadašnji trenutak i napore koji se ulažu da se stvari promene i budu bolje. Mi smo navikli da živimo u teškim okolnostima, na turbulentnom prostoru Balkana, gde svakih 50 godina izbije rat. Zato je našem narodu često teško da poveruje da može i da će biti drugačije, da svemu jednom mora doći (srećan) kraj...

HRABROST I UPORNOST

* ZAŠTO "patimo" od hroničnog nedostatka dobrog domaćeg teksta u našim teatrima?

- Jovan Ćirilov je jednom prilikom rekao da je u pozorištu uvek bilo "nikad gore", ali uvek na svoj način. Tako da svi koji se odluče za posao dramskog pisca rade to na sopstvenu odgovornost i moraju biti svesni da ih bilo kakvo vreme ne opravdava. Potrebno je puno hrabrosti i upornosti da bi se ostvario dugogodišnji kontinuitet. Nalazim da je sada možda pravo vreme da na sceni progovorimo o dramatičnom periodu koji je iza nas: ratovima kroz koje smo prolazili, bombardovanju, inflaciji, teškom životu. Kada smo kritični prema svemu što se danas dešava, kao da zaboravljamo kako je ne tako davno bilo...